Jelena Gojić: „ Kragujevac je grad koji ima sjajne umetničke potencijale “

Kako ti se čini život u Kragujevcu, ima li dovoljno sadražaja namenenjih mladima?

-Čini mi se da se Kragujevac malo budi. Grad ima sjajne pozorišne, muzičke, umetničke festivale, raznovrsne književne večeri i izložbe. Postoji mnogo ljudi koji doprinose umetničkom razvoju našeg grada, ali, rekla bih da nedostaje jednog mladog energičnog talasa koji bi uzdrmao grad. Jer, postoji dosta zanimljivih dešavanja, grupacija i organizacija koje se trude da grade ožive i održe ga dinamičnim, međutim, slabo šta od toga je vidljivo. Zastupam stav da ljudima treba odneti kulturu na ulice i to u svako zabačeno sokače i na taj način im predočiti šta sve postoji u njihovom gradu, jer, zaista ima mnogo toga, samo je sve to slabo vidljivo. Što se tiče sadržaja za mlade, rekla bih da ga nema dovoljno i da mlade upravo iz tog razloga treba podsticati i davati im prostor da se izraze na sebi svojstvene načine, a ne nametati im već neke ustaljene obrasce ponašanja. Treba pustiti mlade da ispoljavaju svoju kreativnost na najrazličitije načine i to na one koji su njima prirodni i bliski, a ne da ih stavljamo u neke uhodane i „sigurne“ kalupe. Kada je reč o mladima, rekla bih da tu veliku ulogu imaju „stariji“ – jer ipak ti „stariji“ treba da odluče da li će se, gde i kako neka zamisao mladih ostvariti, realizovati. Trebalo bi da osvestimo činjenicu da mladima treba pružiti mnogo veći prostor – za rad, ideje, savete. Prosto, uključiti ih mnogo više u društvenu zajednicu i ne diskriminisati njihov nedostatak iskustva, jer upravo zbog toga oni imaju onaj entuzijastički usud koji može da promeni svet.

Kako funkioniše naš SKC?

-Naš SKC radi fantastično. Njihov program je raznovrstan i za sve uzraste. Dovode sjajne ljude iz oblasti muzike, pozorišta, obrazovanja, književnosti iz čitavog sveta, ne samo Srbije. I, definitivno im treba dati mnogo više prostora za delovanje, ne samo medijskog, već i fizičkog. Grad bi trebalo da prepozna značaj koji SKC ima za Kragujevac i usled toga, recimo, da im obezbedi sopstvenu pozorišnu salu. Godinama unazad već sarađujem sa njima i uvek se rado odazivam na svaku saradnju, a već imam i toliku slobodu da je često i sama podstičem. Ozbiljno stručni kadar koji poznaje posao i ne samo to, već ima sluha da prepozna kvalitet i uvek ide u susret takvim sadržajima.

Šta je uslovilo realizaciju predstave „ Malo sutra“ ?

-Predstava „Malo sutra“ je deo projekta STAYnet u organizaciji i realizaciji Gete Instituta. U pitanju je inicijativa za pomoć mladim ljudima iz Jugoistočne Evropa u pronalaženju perspektiva u sopstvenim zemljama. Tako smo kolega Predrag Kalaba, reditelj i pozorišni pedagog poreklom iz Beograda, a koji trenutno živi u Nemačkoj, i ja dobili ponudu da napravimo jednu pozorišnu predstavu po metodama pozorišne pedagogije sa beogradskim srednjoškolcima. Direktorka projekta, Sofi Engel, ima veliko međunarodno iskustvo u organizaciji projekata sa mladima i prepoznala je da bi upravo radionice pozorišne pedagogije bile odgovarajući pristup temi Da li da odem ili da ostanem? Za mlade srednjoškolce. Sagledavajući proces i razvoj kroz koji su učesnici na projektu prošli, ali i diskusije koje vode sa publikom na kraju predstave, to se pokazalo kao pravi izbor.

Ko ti je najviše pomogao u toku pripreme predsatve?

-Kao što sam i pomenula, predstava je zajednički rad Peđe Kalabe i mene. Zajedno smo vodili radionice, osmišljavali koncept, ali su najveći deo odradili sami glumci. Tekstove su pisali sami, kreirali su scene kroz vežbe improvizacije i druge glumačke treninge. Peđa i ja smo u čitavom procesu bili moderatori, što, prema tehnikama pozorišne pedagogije i jeste zadatak onoga koji ima ulogu voditelja radionica.

Glavni glumci su srednjoškolci iz Beograda, koliko su njihovi utisci o aktuelnoj temi ostati - otići zastupljeni u predsatvi?

-Moje najveće iznenađenje pri samom početku projekta je bila zrelost ovih mladih ljudi, kao i njihova spremnost i otvorenost da pričaju, ne samo o ovoj temi, već o raznim temama. Imala sam utisak da su jedva čekali da dobiju priliku da kažu ono što im je na pameti, a da ih pritom niko za to ne ocenjuje ili osuđuje, već da samo slušamo jedni druge, poštujemo se i komuniciramo na nivou posve različitih mišljenja. Za njih je taj prostor slobodnog izražaja takođe bio velika novina i mnogo im je prijao. Utisak sa prvog radioničarskog dana je bila neverovatna povezanost. Što se same teme tiče, glumci su od samog početka bili izuzetno otvoreni i direktni. Imaju razvijenu sposobnost da uočavaju anomalije u društvu, ali bi voleli da daju svoj doprinos u rešavanju istih. Otuda i potreba za učešćem u ovom projektu. Takođe, svesni su potencijala i lepota kojima raspolaže naša država i voleli bi da podstiču njen boljitak.

Kakve perspektive imaju mladi ljudi u Srbiji?

-Ja i dalje zastupam stav da ako nešto iskreno mnogo voliš i strastven si prema tome, uspećeš. Uz mnogo rada, truda, prepreka i izazova, ali uspećeš. Međutim, mnogo toga zavisi i od poslovnog opredeljenja. Situacija za mlade nije laka, ali im treba ukazati na sve mogućnosti koje imaju i da bi trebalo da budu otvoreni prema modifikacijama sopstvenog zanimanja.

Koje su nade, mogućnosti i očekivanja mladih kada se odluče da ostanu u svojoj zemlji?

-Sve njihove aspiracije se spajaju u nadi da zemlja u kojoj žele da ostanu bude prostor za slobodno delovanje i mišljenje, gde će se ceniti njihov trud i rad. U suprotnom, sve gubi smisao.

Koliko su velike prepreke koje moraju biti prevaziđene da bi se emigriralo?

-Svakako velike. Jezik, birokratija, odsustvo porodice i prijatelja je nešto što se ukazuje kao najveće prepreke. Međutim, ukoliko domovina ne pruža ono što je čoveku neophodno za egzistenciju, fizičku ili duhovnu, onda se čak i ove prepreke savladavaju.

Da li je lako započeti novi život u nepoznatoj zemlji?

-Opet je to stvar perspektive. U našem tradicionalnom duhu kao da je ukorenjeno da su promene uvek teške i bolne, pa se tako često vezujemo za jedno mesto. Način života ljudi u ostatku sveta je potpuno drugačiji – za njih je normalno menjati mesta stanovanja, gradove, zemlje. To je prilika da čovek upozna druge kulture, narode i za neke je to smisao života. Za druge pak, dom je njihov grad, selo odakle potiču, vezani su za svoje pretke i žele da nastave neku tradiciju ili se jednostavno baš tu osećaju najbolje. Stvari nisu iste težine ili lakoće za sve ljude. Nekome je izuzetno teško započeti novi život u nepoznatoj zemlji, za nekoga je to izazov kome se radovao čitavog života. Trebalo bi da shvatimo da svi mi drugačije pristupamo stvarima i da je to potpuno u redu. Zato bi čovek uvek trebalo da prati sebe i ono što ga uistinu čini srećnim. Tada neće pogrešiti.

Ko su uzori mladima danas?

-Uglavnom poznate ličnosti iz različitih (komercijalnih) sfera koje su najprisutnije u medijima.

Koliko je digitalizacija dovela do otuđenosti I nedostatka komunikacije među mladima?

-Najveće iznenađenje koje sam doživela pri radu na ovoj predstavi jeste (ne)korišćenje mobilnih telefona. Vodila sam se pretpostavkom da su u pitanju srednjoškolci koji će provoditi mnogo vremena na telefonima, društvenim mrežama, slikanjima, storijima, itd. Što ne mora biti loša stvar, ali može da omete rad. Pripremala sam čak i vežbe i igre kako da sve digitalne čari uključim u svoje radionice. Da bih doživela potpuno suprotno. Da je neko merio vreme provedeno na telefonu, pobedu bih verovatno odnela ja. Slikanje, snimanje, komunikacija oko organizacije, a glumci, ništa. Njih je zanimalo da budu potpuno prisutni sada i ovde i potpuno su bili posvećeni radu i temi. Tako da bih rekla da možda čak i tu često pristupamo stereotipno i da je pitanje koliko mi poznajemo i razumemo mlade. Ja nisam puno starija od učesnika na projektu, ali sam opet puno toga naučila od njih i ono na čemu sam im posebno zahvalna jeste što su me podsetili da mladima nikada ne treba pristupati sa unapred određenim očekivanjima. Mladi su živahna, energična i kreativna bića koja veruju, imaju nade i očekivanja. Mladi su zabavni i puni humora. A, svima nam je potrebno da se više zabavljamo, smejemo i verujemo. Nama je potrebno da budemo okruženi mladim ljudima.

Kako u ovom ludom vremenu uspostaviti trajne emotivne veze?

-Iskrena i otvorena komunikacija najpre prema sebi, a zatim i prema ostalima. To je jedini način uvek, bilo da su vremena više ili manje luda.

Čemu da se nadamo?

-Nadajmo se da ćemo uvek biti okruženi mladim ljudima koji nam prenose tu euforičnu i iskrenu želju za lepim životom.

Autor: Mario Badjuk

Foto: SKC