Lazar Đorđević, laureat za Đurđevdansku nagradu: „ Kragujevac je uvek u mom srcu “

-Svaki vid evaluacije umetničkog dela od velikog je značaja za svakog umetnika. To vam govori da li vaša umetnost ostvaruje dobru komunikaciju sa publikom ili ne. Kada ovako značajno priznanje dolazi upravo iz vašeg rodnog grada, onda to predstavlja veliku čast i posebno zadovoljstvo koje je teško opisati rečima. Drago mi je da Grad Kragujevac prepoznaje značaj savremene muzike za srpsku kulturu, ceni kvalitet stvaralaštva mladih umetnika i da iz godine u godinu predstavlja podsticajnu i inspirativnu sredinu za umetnost.

To je najznačajnija nagrada koju grad Kragujevac dodeljuje povodom Dana grada, osećaš li se ponosnim na sve koji su se potrudili da ti zasluženo dobiješ ovo laskavo priznanje?

-Malo je reći da sam ponosan.Kompozicija „21. oktobar“ prošla je dug put od inicijalne ideje, preko izvođačkog aparata do publike. U tom procesu bili su uključeni ljudi koji su od početka uvideli kvalitet i vrednost mog dela. Veliku zahvalnost dugujem mr Miljanu Bjeletiću, Muzičkom centru Kragujevac na čelu sa direktorom Filipom Tomićem i Spomen-parku Kragujevački oktobar koji su uvrstili moju kompoziciju u repertoar koncerta povodom otvaranja prošlogodišnjeg OKTOH-a. Najveće zasluge svakako idu izvođačima: solisti Strahinji Đokiću, dirigentu Nemanji Mitraševiću i Gradskom kamernom orkestru „Šlezinger“ koji su na pravi način odgovorili izazovu i preneli moju ideju publici.

Nagrada ti se dodeljuje za kompoziciju „21. oktobar“, kako si došao na ideju za pomenutu numeru i koliko je vezana za Veliki školski čas i kragujevačku tragediju?

-Kao što se i može zaključiti iz naslova kompozicije, tematika je usko vezana za Veliki školski čas i kragujevačku tragediju. Kao rođeni Kragujevčanin i učenik Osnovne škole „21. oktobar“ imao sam potrebu da dam svoj doprinos očuvanju sećanja na stradale kragujevčane. Literarnu osnovu dela čine pesma Desanke Maksimović „Kravava bajka“ i oproštajna pisma streljanih Kragujevčana koja se kroz šapat izvođača izgovaraju pri kraju kompozicije.

Za kompoziciju dobio si već nagrade, koje su najvažnije?

-Za svoje stvaralaštvo, nagrađivan sam više puta. Za kompoziciju „Reminiscensce“, za simfonijski orkestar, dobio sam nagradu iz Fonda „Stevan Hristić” (2015), za kompoziciju „Jednom sam negde čuo...“ dobio sam prvu nagradu na konkursu „Nova srpska muzika za harmoniku” (2016), za kompoziciju „Memoria in Aeterna“, ujedno i prvi srpski koncert za harmoniku, nagradom iz Fonda „Josip Slavenski” (2017). Svakako, najznačajnija nagrada do sada je specijalna nagrada na konkursu „Portreti i sećanja” u okviru Rossi Fest-a (2021) za kompoziciju „21. oktobar“. Priznanje za stvaralaštvo ukazano mi je za kompoziciju „D-Madness“, kojom sam predstavljao Srbiju (2021) na 67. Rostrumu kompozitora (International Rostrum of Composers (IRC)).

Koliko te je porodica oblikovala da se baviš muzikom?

-Odrastanje u muzičkoj porodici sigurno je imalo utiacaja da i sam nastavim da se bavim muzikom. Majka mi je magistar muzičke pedagogije, otac je završio harmoniku, a ja sam još od malih nogu pokazivao afinitete prema kompoziciji, svako je na svoj način dao doprinos muzici.

Po čemu pamtiš školovanje u muzičkoj školi „ Dr Miloje Milojević “?

-Iz muzičke škole „Dr Miloje Milojević“ nosim mnogo lepih uspomena. Uvek sam imao sjajne profesore koji su, pored toga što su stručni u svojim oblastima, sjajni pedagozi. Izdvojio bih profesorku Nevenku Janićijević koja je među prvima uočila moj talenat za kompoziciju i od samog početka podržavala moju ideju da upišem kompoziciju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu.

Srednju muzičku završio si kao učenik generacije, jesu li ti se već tada otvorili neki novi putevi?

-Priznanje učenika generacije bilo je kruna mog dotadašnjeg obrazovanja i velika motivacija za nastavak akademskog školovanja.

Studije si nastavio u Srbiji, u Beogradu, a ne negde u inostranstvu, jesi li se ikada pokajao?

-Sada kada se osvrnem na taj period , ništa ne bih promenio. Imao sam privilegiju da studiram kompoziciju u klasi mr Zorana Erića, jednog od naših najznačajnijih kompozitora i svakako najboljeg pedagoga. Voleo bih da Srbija u budućnosti još više ulaže u umetnost. Imamo izuzetno talentovane umetnike, ne samo u oblasti muzike, i ne smemo dozvoliti da nas i oni napuste.

Tokom studija, u klasi Zorana Erića, nastavio si da ređaš uspehe i postao najmlađi doktorant, jesi li tokom studija imao padova?

-Bilo je različitih situacija. Uvek sam se trudio da iz padova izvučem nešto pozitivno i da me oni čine još jačim. Bitno je uvek imati cilj i težiti ka tom cilju, a moj cilj je uvek bila umetnost visokog kvaliteta.

Lazar Đorđević piše po porudžbini prvi srpski koncert za harmoniku i orkestar „Memoria In Aeterna”. Kako je došlo to toga?

-Kao nosilac prve nagrade na konkursu “Nova srpska muzika za harmoniku” (2016), a na inicijativu akordeoniste Darka Dimitrijevića i Udruženja građana “Eufonija” iz Novog Sada dobio sam porudžbinu da napišem prvi koncert za harmoniku i orkestar u srpskoj literature. Nadam se da će u budućnosti biti prilke da se “Memoria in Aeterna” čuje i pred kragujevačkom publikom.

Čime se sve baviš, osim komponovanjem?

-Pored kompozicije, bavim se i pedagoškim radom. Od 2017. Godine, zaposlen sam kao asistent na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu na Katedri za kompoziciju – kompoziciono-tehničke discipline. Pored komponovanja i rada sa studentima, trudim se da pronađem vreme i za sport, tako da u slobodno vreme treniram vaterpolo u VK “Vračar”.

Imaš li, zbog gustog rasporeda, vremena da navratiš u rodni grad? Koja su ti omiljena mesta?

-Trudim se da uvek nađem vreme da navratim u rodni grad. Pored vremena koje provedem sa porodicom, volim da izađem i sa društvom, a omiljeno mesto okupljanja nam je “Sputnik”. Kao neko ko je odrastao u “Glavnoj” ulici volim šetnje Velikim parkom i Šumaricama, a često posetim i zatvoreni bazen.

Uskoro te očekuje odbrana doktorata, šta pripremaš?

-Početkom ove godine, tačnije 2. februara u okviru Autorskog koncerta u Ruskom domu u Beogradu, premijerno je izveden moj doktorski umetnički projekat pod nazivom “Pandora” – dvostruki koncert za violu, violončelo i orkestar. Trenutno sam u fazi izrade teorijsko dela projekta i nadam se da se uskoro bliži i odbrana doktorata.

Gde si se sve usavrašavao do sada?

-Pohađao sam nekoliko majstorskih kurseva u Austriji, Sloveniji i Bosni i Hercegovini. Najznačajnije iskustvo mi je rad sa svetski priznatim kompozitorom Janom Robinom koji me je bliže upoznao sa stvaralaštvom francuskih spektralista.

Na matičnom fakultetu, radiš kao asistent, kako iz tvoje vizure izgleda današnja mladež, u odnosu na vreme tvog odrastanja?

-Svaka generacija je specifična na svoj način. Drugačije vreme edukuje drugačiju omladinu, vremena se menjaju dosta brzo, samim tim i naši pogledi na svet. Bitno je da kroz sve te promene zadržimo neki univerzalni sistem vrednovanja, a tu obrazovanje i kultura igraju ključnu ulogu.

Ako tebi pripadne čast da u ime nagrađenih izgovoriš Besedu na Đurđevdan, na šta bi se fokusirao?

-Svakako na ono za šta sam kompetentan, a to je umetnost. Činjenica je da kulturni život u Kragujevcu ide uzlaznom putanjom, ali treba razmisliti šta je sve još potrebno uraditi da Kragujevac ponovo bude prestonica, bar u kulturi.

Koliko je Kragujevca sada u tebi?

-Rođen sam i odrastao sam u Kragujevcu. Iako trenutno živim i radim u Beogradu uvek ću ostati vezan za svoj rodni grad. Kragujevac ima veliki potencijal, a na nama je da taj potencijal i ostvarimo.

Autor: Mario Badjuk

Foto: Miloš Dašić