Ranjavanje Stefana i Miloša nisu tek lični čin: to su pucnji na sve što je srpsko i Srbija
I još jedan dokaz o stvarnom stanju ljudskih prava Srba na KiM U kontinuitetu, a ne izolovan i
pojedinačan
Kako god da o tome izveštavaju izvestioci Dodatak za kandidaturu u Savet Evrope?
Neskriveno zlo nadvilo se tog Badnjeg dana nadomak Štrpca, u selu Gotovuša: na jedanaestogodišnjeg
dečaka Stefana i njegovog deset godina starijeg rođaka Miloša sručila se mržnja, kako se upravo
ispostavilo, jednog Albanca. Koji je zapucao na njih iz automobila u pokretu, kako su ispričali
očevici. Iz automobila u kome nije bio sam, zbog čega je mržnja dvostruka. Gde je razum i odvraćanje
te druge strane izostalo i ovoga puta. Jer, misle isto.
Kao povod za ovu poplavu gneva i mržnje biće da je bio Badnjak koga su Stojanovići isekli u obližnjoj
šumi. I s kojim su, kao i svih ranijih godina, poželeli da se slikaju na samom ulazi u svoje selo. Uz
svu pretpostavljenu simboliku ovoga čina: i ono što sam Badnjak predstavlja. Ali i činjenicu da su
dečaci postali muškarci i uspeli da uzberu Badnjak kakav su želeli. I da taj čin ovekoveče
fotografijom za budućnost i sećanje.
Ali, ono što se zapatilo u nekoj drugoj glavi, punoj mržnje i zla, pokvarilo je taj benigni čin
Stojanovića. Ne znamo da li je osumnjičenom Albancu zadrhtala ruka kojom je na njih zapucao. Ili je
možda njegov gnev bio prevelik. Tek, ovaj pokušaj ubistva završio se daleko manje tragično nego li je
kreatog ovog gnusnog čina to verovatno želeo.
A nije on samo pucao u dva srpska dečaka. Pucao je zlosrećnik u Srbiju, u njeno srce, u njenu budućnost.
Jer, mladi Srbi su pretnja za njihov pakleni plan da počiste sve srpsko sa zemlje koju su preoteli i
za koju veruju ili žele da veruju da je njihova. U čemu imaju nesebičnu pomoć spoljnih sila koji
prećutno, ali i neretko sasvim otvoreno, podržavaju njihove nečastive planove.
Kako se sada špekuliše, biće da je monstruozni Albanac pripadnik tzv. bezbednosnih snaga tzv.
Kosova. Za sada, zvanična verzija kaže da je on odmah po počinjenom zločinu uhapšen i da se nalazi u
pritvoru.
S obzirom da su se ovoga puta, makar i šturim saopštenjima, oglasili i pripadnici dela
međunarodne zajednice, i Kurti i Osmani su, barem javno i formalno, takođe osudili ovaj čin. Šta
im je stvarno u glavama i srcima, možemo samo da zamislimo. Je li im njihov bezumni sunarodnik
ovim činom možda pokvario dugo građeni narativ o Albancima kao večnim srpskim žrtvama? Pa će
sad morati da se vade i svode priču na pomućeni um jednog njihovog čoveka koji kipti od želje da
osveti oca koji je poginuo za navodnu slobodu i nezavisnost tzv. Kosova?
Kako će s ovim pred Savet Evrope? U kojem su se kandidovali za članstvo? Možda će da skroje priču
da su ceo događaj inscenirali upravo Srbi? Šta nas još od njih uopšte i može da iznenadi?!
Pogotovu ako ih tako posavetuje neki savetnik?!
Tek, s neskrivenim cinizmom, Kurti govori o ranjavanju dva građanina Kosova? Ma, nije valjda?!
I Stefan i Miloš sebe smatraju građanima Srbije, Srbima. Svesni da su ovoga puta zbog toga
postradali. Kao i nemali broj njihovih sunarodnika pre toga, u većoj ili manjoj meri.
Pucnjima u Stefana i Miloša najavljen je nastavak sezone maltretiranja preostali Srba u našoj
južnoj pokrajini. Nije trebalo dugo čekati: samo pola dana kasnije napadnut je u Klokotu Stefan
Tomić. Čiji je neoprostiv greh bio
što se s bratom vraćao s ponoćne Božićne liturgije! Tog veličanstvenog praznika čija je glavna
poruka radost i širenje mira po celom svetu! Sa željom da se dobročinstvo usele u srca svih ljudi.
Onih koji to stvarno jesu, a ne da samo tako spolja izgledaju.
Uvek su se srpski neprijatelji trudili da pažljivo odaberu datume za napade na Srbe i Srbiju.
Istorija je takvih primera puna, naročito ona bliža. Kako su nakon toga prolazili, i to je poznato.
Pa će tako da prođu i ovoga puta. Besramni pucnji u dva nedužna dečaka i brutalno prebijanje trećeg
neće obeshrabriti Srbe i prisiliti ih na masovni egzodus sa svete srpske zemlje. Srpskim
neprijateljima će, izgleda, trebati još vremena da shvate šta je za Srbe Kosovo i Metohija, šta je
Kosovski zavet i koliki je značaj tog najvećeg srpskog mita u duhovnoj vertikali svih istinskih Srba.
Koji znaju da očuvanje KiM u granicama Srbije nije tek puka borba za teritoriju, već dug prema
slavnim precima, ali i zalog za budućnost onih na kojima Srbija ostaje i opstaje. Stefana, Miloša i
svih drugih koji ne nose zalud imena svojih slavnih predaka.
Trebalo bi one koji to ne shvataju malo podsetiti lekcija iz dalje,ali i bliže istorije. Možda
konačno nešto i shvate.
Na primer, da predsednik Vučić nije otišao na Hilandar da pije rujno vino, već da se još snažnije
nadahne duhovnom snagom koja će i njemu i svima nama biti potrebna u borbi koja tek predstoji. I koja
je već najavljena dolaskom silnih emisara. I koji će, kako reče onomad Predsednik, da nastave da
pritiskaju i ucenjuju. A mi ćemo na to odgovoriti daljom borbom.
Jer, predaje nema! Ulog je Srbija
Pratite nas na našemTELEGRAM kanalu
