Bora lavirint u Batočini treći je najveći lavirint na svetu, a prvi u ovom delu Evrope. Njegova izgradnja počela je pre deset godina, kada su napravljene betonske staze i posađeno 50.000 biljaka. One su danas više od dva metra i onemogućavaju vam da virite preko zidova lavirinta što otežava pronalazak pravog puta.
Kako smo došli radnim danom, kad zabavni park ne radi, imali smo 7.000 kvadratnih metara lavirinta za sebe. Bez gužve, bez ograničenog vremena. Već na samom ulazu posetioce dočekuje ogromni robot, koji kao da je izašao iz "Transformersa", napravljen od automobilskih delova.
Iako je vrlo verovatno da bi deci, naročito mlađoj, pažnju očas posla privukle igraonica, tramboline, tobogani, lavirint jeste ono što dominira prostorom i prosto mami da uđemo i pokušamo da nađemo put. U centru se nalazi visoka osmatračnica, sa koje redari posmatraju posetioce i tako vide da li je nekom potrebna pomoć. Spolja se vidi i šest mostića različitih boja, koji posetiocima donekle mogu da pomognu da sa visine vide u kojoj su fazi prolaska kroz zamršene prolaze lavirinta.
Uz malu pomoć na samom početku, da treba da prođemo preko svih šest mostića i ispod tri kako bismo našli izlaz, ulazimo na stazu. Živica nam se uzdiže iznad glava, a prva pomisao koja mi pri ulasku prolazi kroz glavu jeste kako mi je sličan koncept već duboko usađen u sećanje - lavirint iz filma "Isijavanje". Ono što je razlika je da lavirint u koji smo ušli nije ni približno jeziv. Prolazak kroz prazan lavirint nekako je zen. Dan je lep, okruženi smo zelenilom, možemo da se fokusiramo na pronalazak izlaza i uživamo u šetnji.
Iako u startu ne deluje previše teško, s obzirom na to da je u većini slučajeva dovoljno da zavirite u prolaz i vidite da li je u pitanju "slepo crevo", što smo dalje odmicali, staze su se sve više komplikovale. Možda ćete u lavirint ući samouvereno, ali velika je šansa da ćete vrlo brzo da shvatite da se vrtite u krug. Ukoliko ste maksimalno fokusirani isključivo na pronalazak izlaza, a ne i na uživanje u šetnji po lepom danu, traženje puta može da bude prava igra živaca. Pa ko voli, nek izvoli.
Kada posetite lavirint vikendom, kada sve vrvi od ljudi, ne morate mnogo da brinete. Kako na osmatračnici, tako i u samom lavirintu postoje redari, koji će da vas usmere ili vam pomognu da izađete, ukoliko niste voljni da tražite izlaz. Da radnici lavirinta poznaju sve puteve kao svoj džep videli smo na licu mesta, kada smo, da se ne bismo previše vrteli, očas posla dobijali informacije o svim skretanjima koja nas vode ka izlazu.
Ono što jeste čudno je kada ste sami u nekom prolazu, a kroz živicu čujete glasove drugih koji su na istoj muci kao i vi, što je zagarantovano kada je lavirint pun ljudi i to je sigurno daleko drugačije iskustvo nego kada ga imate samo za sebe.
Dužina staze od starta do izlaza, ukoliko se nijednom ne izgubite je 3,5 kilometara, a kako su šanse da nađete izlaz iz prvog pokušaja gotovo nemoguće, šetnja će biti poduža. Na kritičnim tačkama postavljene su mape, ali, kako kaže Marina Bogdanović, nekima one nisu dovoljne, te moraju da pitaju za pomoć.
- Lavirint je mesto gde deca od 10 godina, možda čak i malo mlađa, mogu da idu sama. Reakcije su različite. Desi se da se neko zagubi. Neko se i namerno izgubi, odvoji se iz grupe zato što želi. Tu su redari koje možete da vidite u bilo kom trenutku i oni mogu da vam pokažu put. Ako nekog nema, to je pre zato što neće da se javi. Postoji kula koja je u centru lavirinta i sa nje se sve vidi. Niko ne može da se sakrije ili da se realno izgubi tako da ne može da pronađe put ili da mi pronađemo tu osobu - objašnjava Marina.
Kako kaže, postoje ljudi kojima je neobično što je živica visoka tako da ne možete da vidite preko nje i kojima nije svejedno, ali da svi već na početku vide da li im to prija ili ne, da li se osećaju komotno.
- Na svim kritičnim tačkama gde postoji mogućnost da ljudi skrenu na pogrešan put ili se predugo vrte u krug, postoje mape koje mogu da im pomognu. Na mapama je označeno gde ste u lavirintu kao i gde je izlaz. Nekom je dovoljna mapa, pa odluči da sam ide i da istražuje, a neko traži pomoć redara ili maše stražaru na kuli - dodaje.
Šest mostova različitih boja takođe pomažu pri orijentaciji te, iako je površina jako velika, male su šanse da se neko zaista izgubi.
- Retko se se dešava da neko iz prvog pokušaja pronađe put, tako da je ta šetnja uglavnom duža. Vremenski nema pravila. Već posle 10 minuta možete da zamolite redara da vam pomogne da izađete iz lavirinta. Ako posetioci idu ka tome da žele da izađu, deci treba oko pola sata, a odraslima barem 45 minuta do sat vremena. Deca imaju daleko veći broj pokušaja tako da kod njih pronalaženje izlaza ide brže - kaže Marina.
Kako objašnjavaju iz zabavnog parka, ljude iz lavirinta počinju da izvode pola sata pre zatvaranja kako bi pronašli i na vreme izveli sve one koji su se zagubili. U sećanju im je, kao interesantna, ostala i nedavna poseta penzionera koji su bili na pravim mukama i, kako kažu, gotovo svi su se pogubili u zapetljanim prolazima lavirinta. Bez obzira na to što nisu bili preterano uspešni u pronalaženju izlaza, celo to neobično iskustvo ostavilo je pozitivan utisak.
Izvor: Telegraf (Jelena Ostojić)
Pratite nas na našemTELEGRAM kanalu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu
