Enes Halilović rođen je 5. marta 1977. u Novom Pazaru. Poezija: „Srednje slovo“ (1995, 2016), „Bludni parip“ (2000, 2017), „Listovi na vodi“ (2007, 2008, 2008), „Pesme iz bolesti i zdravlja“ (2011), „Zidovi“ (2014, 2015) i „Bangladeš“ (2019). Zbirke priča: „Potomci odbijenih prosaca“ (2004), „Kapilarne pojave“ (2006) i „Čudna knjiga“ (2017, 2018). Drame: „In vivo“ (2004) i „Kemet“ (2009, 2010). Romani: „Ep o vodi“ (2012) i „Ako dugo gledaš u ponor“ (2016, 2017).
Osnovao je književni časopis „Sent“ i književni web časopis „Eckermann“. Priče, poezija i drame Enesa Halilovića objavljene su u zasebnim knjigama na engleskom, poljskom, francuskom, makedonskom, turskom, albanskom i bugarskom jeziku, a proza i poezija je prevođena na engleski, nemački, španski, ruski, arapski, turski, francuski, poljski, rumunski, ukrajinski, mađarski, slovenački, letonski, albanski, makedonski, grčki, bugarski, katalonski, romski, danski, portugalski, italijanski, beloruski, jermenski i latinski jezik.
Halilović je zabeležio 172 narodne zagonetke koje je objavio sa Elmom Halilović u koautorskoj knjizi „Zagonetke (2015). Nagrade: Vitalova nagrada 2020. za roman „Ljudi bez grobova“, Zlatna značka za doprinos kulturi KPZ Srbije, „Meša Selimović“, „Branko Miljković“, „Đura Jakšić“, „Ahmed Vali“, „Stevan Sremac“, „Zlatno slovo“, a za urednički rad u Sentu dobio je nagradu „Sergije Lajković“.
Šta Vas je od literature oblikovalo u mladalačkim danima, čije redove ste voleli da iščitavate?
-Holan, Sajfert, Šimborska, Bogza, Stanesku, Petrarka, Patrikije, Kulenović... Tamir, Kadare, Tolstoj, Dostijevski, Markes...
Kako biste predstavili svoj portret umetnika iz mladosti?
-To je moj roman "Ljudi bez grobova".
Šta je prvo nastalo, pesma ili proza?
-Prvo sam napisao pesmu. Pre tačno trideset godina, baš ovih dana (april 2022) je trideset godina kako sam napisao prvu pesmu. I prvo sam objavio pesmu, 28. februara 1994. objavio sam prvu pesmu u časopisu "Mak". Prva knjiga "Srednje slovo" izašla je 24. februara 1995. Priče sam počeo da pišem u srednjoj školi, tada sam počeo da pišem i roman, napisao prvi roman koji nisam objavio. Proza je prezime poezije.
Kom književnom rodu dajete veći značaj, na kom terenu ste sigurniji?
-Ne dajem nekom rodu veći značaj, jer to bi značilo da nekom dajem manji značaj. Proza, poezija, to je isto, za mene.
Poimanje ljubavi je večita tema, od Gilgameša i Antigone do danas, koliko je to neiscrpna tema, pogotovo u ovom vučjem vremenu u kojem živimo?
-Duboka je tema ljubav, jer ona imao udeo u svakom životu. Ko je bio zaljubljen, lako mu je da shvati značaj ljubavi, značaj primanja i davanja ljubavi. Nema pisca koji je iscrpeo tu temu. Ljubav čeka na svako pero i ljubav traži da se tumači.
Koiko je Novi Pazar inspirativna sredina za pisca, kao što je za Boru Stankovića bilo Vranje?
-Sasvim dovoljno. Ipak, ne bavim se geografijom, nego poezijom i pričanjem. Ja gledam sudbine ljudi, a ne mesto gde žive. Gradovi su pomoćni elementi piščevog doživljaja.
Kakav je Vaš odnos prema jeziku kojim se danas pišu književna dela?
-Svaki jezik je dar Božji. Jezik , kojim govorim, ne udaljava se od jezika kojim pišem. Ne pravim razliku.
Koliko ima autobiografskog u romanima koje ste napisali?
-Ima, ima mnogo autobiografskog u "Ljudima bez grobova", nešto manje u "Ako dugo gledaš u ponor" i još manje u "Epu o vodi." Ima autobiografskog i u mojim pričama.
Vaši romani su godinama u vrhu najčitanijih, iako su teške i mučne teme kojima se bavite, kako to tumačite?
-Hvala. Ima mnogo činjenica, a rekao bih samo ovo - verovatno ima i istine u tim romanima.
Kako ste emotivno doživeli vrlo složenu priču “Ako dugo gledaš u ponor”?
-Nosio sam tu priču, pa mi je laknulo kad sam je bacio i drugima na pleća.
Koliko ste zadovoljni predstavom rađenom po istoimenom romanu?
-Aplaudirao sam. To je delo reditelja, glumaca, kompozitora... radili su prema romanu, nisu ceo roman ulili u predstavu, a neke pasaže dali su po sebi. Drago mi je što je ta predstava pobrala tolike aplauze i nagrade.
Iz te perspektive odnosa prema autoritetu, u kom i kakvom trenutku mi živimo?
-Bliži se kraj sveta, ali još uvek nije kraj. Ima smisla zasaditi voćku i podići česmu.
Utkali ste u roman streljanje đaka u Kragujevcu? Razmišljate li da napišete poemeu za tradicionalnu manifestaciju “ Veliki školski čas ”?
-Da. Juče sam bio u Kragujevcu, u Muzeju "21. oktobar."
Koliko dela broji Vaš opus?
- Čini mi se 15 umetničkih knjiga i "Zagonetke" - istraživanje narodne književnosti.
Živite i radite u Novom Pazaru, pratite kulturna zbivanja, urednik ste časopisa „Sent“ i „Ekerman”. Kako stoje stvari u Novom Pazaru od korone do kulture?
-Uh, pitanje je široko. Mnogo ljudi je umrlo. Mnogo ljudi se rodilo. Živi smo. Vazduh je zagađen. Gužva je. Ima svega, ali ima i jako pozitivnih vibracija.
Koja je uloga pisca danas?
-Da priča priče. I da ćuti, kad drugi blebeću.
Primer ste pisca koji, I bez društvenih mreža, postiže veliku popularnost, može li se bez njih danas?
-Može se i sa njima i bez njih.
Šta nas novo očekuje iz književne radionice Enesa Halilovića u nastavku godine?
-Upravo sam objavio pesničku knjigu "Sekvoja."
Možemo li i Vas očekivati u Kragujevcu?
-Nadam se, na nekoj književnoj večeri, među dragim ljudima.
Autor: Mario Badjuk
Foto: Privatna arhiva
Pratite nas na našemTELEGRAM kanalu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu
