SAZNAJTE! Da li je Kragujevac dobio ime po zmiji, raskrsnici, ptici ili vlastelinu

O tome zašto se Kragujevac zove baš tako postoji više teorija i pretpostavki od kojih ni jedna nije potvrđena (ali ni opovrgnuta) ali daleko od toga da nisu interesantne.

Stara turska varoš na levoj obali Lepenice, oko donjeg kamenog mosta pa do Ćiftine ćuprije, te dalje do sadašnjeg hotela „Zelengora”, bila je kasaba Karagovindža. Objašnjenja su da taj naziv potiče od ptice kraguja, crnih zmija – karaguja, ili kao opisno ime raskrsnice puteva – kragovac.

Kao i svuda gde žive Srbi, pa i u ovom delu Šumadije postoji legenda da je „kum” gradu bio Sveti Sava, koji je odmarajući se ovde, pored Lepenice, video mnogo kraguja i dao ime mestu – Kragujevac.

Kraguj je po zapisima bio ptica grabljivica, slična orlu i raspona krila do tri metra. U srednjem veku kraguje su najviše živeli u Šumadiji koja je bila prekrivena gustim hrastovim šumama.

U „Srpskom riječniku” Vuk Karadžić kraguja opisuje kao „ticu koja se pripitomi pa hvata druge tice kao soko, akmadža ili žurica”.

Epska pesma „Ljutica Bogdan i vojvoda Dragija” opisuje lov srpskih feudalaca ovom pticom:

"Sva gospoda sokole ponela
A Dragija šarena kraguja
Kraguj ptica utve ne uvati."

Sem stihova u epskoj poeziji u „Žitiju despota Stefana” Konstantin filozof navodi da je vladar dok je lovio u mestu Glava: „uzeo kragujca na ruku svoju”.

Pod slovenskim imenom Kragujevča zabeležen po prvi put u smederevskom tapudefteru broj 16 iz 1476. godine kao selo sa trgom gde se održavaju pazari i panađuri. Kao vlasnik spahiluka pominje se Ibrahim-beg.

U popisu iz 1528. kao i jednom osmanskom blagajničkom tefteru iz 1565. godine pominje se kao Karagovindsa (Karagovindža).

U prvoj polovini 16. veka Kragujevac je izrastao u pravu kasabu a po popisu iz 1536. godine zabeleženo je da u njemu postoji tekija, hamam, mekteba, džamije i više mesdžida.

U 17. veku čuveni turski geograf Hadži Kalfa pominje ga pod imenom Karadžofdža i kao „veliku kasabu” i sedište „istoimenog kadiluka”.

Iz tog doba stari Kragujevčani zapatili su priču o Smail Begu i kraguju čiča Ilije iz Čumića koja je ostala živa u narodnom predanju.

U tursko doba u varoši, na levoj obali Lepenice, beše neki Smail-beg, do zla boga nadžak čovek, siledžija i krvnik. A bila je i neka baba Stojanka, koja je čaršijom lunjala i naglas psovala Turcima „sve do miša u duvaru”. Nosila je štapinu od drenovače i bošču, a da niko nije znao šta je u njoj. O srpskim i turskim praznicima svet joj je delio milostinju, iako je Turcima psovala ime i poreklo, a naročito Smail-begu. No, turski zakon beše takav da umobolnima niko nikakvo zlo ne sme učiniti, ma šta oni pričali.

E, baš taj Smail-beg imao je jednu pevčinu, veću od kljukanog ćurana. I ta pevčina, kao i gazda, beše zlo za varoš. Zaleti se na čoveka, pa pravo kandžama za oči. Šeta se petao ispred konaka i napada prolaznike, a Smail-beg gleda i smeje se. Ljudi prolaze i odlaze izgrebani i iskljuvani od petla, a niko ni „iš” ne sme da mu kaže.

Smail-beg se toliko ponosio svojim petlom, da je pridošlicama pokazivao i objašnjavao kako su njegova glava i kljun slovo „p”, a ono ostalo od tela „evac”. Kad se sakupe ljudi da slušaju šta Smail-beg priča, slušala je i baba Stojanka i, gle čuda, sve dobro utuvila.

Ali, na Čumićkim visovima, u šumi, živeo je čiča Ilija pustinjak. Imao je jednu krovinjaru i jednog kraguja, pripitomljenog i izvežbanog za lov, da donosi lovinu svome gazdi. I njega su Turci smatrali za ludaka. To je već bilo vreme kada je kraguja bilo vrlo malo, i svi su, kada bi ugledali kraguja, znali da je to čiča Ilijin, koji doleće čak iz Čumića i krstari iznad varoši.

Jednog dana doterivana je hrana u konake Smail-bega baš kada je čiča Ilijin kraguj šestario nebom. Pevac naleti na kraguja u trenutku kada je pružio kandže da uhvati but, ali ne zgrabi but, već petla! I ponese ga u visine gde mu otkide glavu koja pade baš ispred Smail-bega. Baba Stojanka poskoči likijući: „Ej, Smail-beže, otkide kraguj slovo „p”, a odnese „evac” Iliji da ispeče”. I puče priča kroz varoš: kraguj-evac, kraguj-evac.