ALEKSANDRA OBOŽAVA KRAGUJEVAC: U Srbiju došla na odmor, a ostala da leči zaražene koronom. Španske plaže zamenila CRVENOM zonom

Ona je u junu prošle godine, kada je u Španiji počeo karantin, a dom zdravlja u kom je radila se zatvorio, došla u Srbiju na odmor. Planirala je da ostane dva do tri meseca dok se situacija ne smiri.

- Vratila sam se jer mi je sve nedostajalo, porodica, prijatelji... Došla na odmor i ponela samo jedan kofer. Sve ostale stvari i dalje su mi u Španiji. Bilo mi je teško tamo u karantinu. Ispostavilo se da mi tri meseca u Srbiji nije dovoljno. Na neki način je tome u prilog išlo što je u Španiji bilo vanredno stanje i što mi je svaki let otkazan. Kad sam već ostala ovde, odlučila sam da radim. Početkom oktobra pokušala sam da se vratim u Klinički centar, gde sam radila pre nego što sam se odselila - priča Aleksandra.

Pre odlaska u Španiju radila je na anesteziji i reanimaciji u urgentnom centru Kliničkog centra Srbije, gde je bila u stalnom dodiru sa najtežim slučajevima. Tu je naučila sve o radu sa teškim pacijentima na respiratoru. Ipak, kako ističe, velika je razlika između rada tamo i u kovid bolnici u Batajnici.

Aleksandra je rodjena u Petrovcu na Mlavi, a u Kragujevcu je završila Medicinsku školu i studirala književnost, drugi jezik španski, otuda i ljubav prema Španiji. 

Iako nije rođena Kragujevčanka, Aleksandra Kragujevac smatra svojim gradom i uvek mu se rado vraća.

- U Kragujevcu sam živela deset godina, školovala se i radila. Obožavam ga i kad god sam u prilici dođem, imam puno prijatelja koji žive u Kragujevcu. Dok sam živela u Španiji, između ostalog najviše mi je nedostajao Kragujevac i način života koji sam u njemu vodila - izjavila je Aleksandra.

U razgovoru za Ikragujevac priča kako je u trenutku ostavila svoj život u Španiji i da joj nije bilo lako kada je obukla skafander i stavila vizir. Najpre je radila u crvenoj zoni na Klinici za pulmologiju u Beogradu, a odatle je prešla u kovid-bolnicu u Batajnici, gde se mesecima sa kolegama bori za dah svakog pacijenta.

- Moram priznati da je prvi susret sa kovid pacijentima bio strašan. Rad u crvenoj zoni ne može se ni sa čim uporediti. Odeljenja su puna, sve teški pacijenti. Ljudi se gase za nekoliko dana, danas je neko dobro, a sutra je već na mašini. Klinička slika se pogoršava za samo par sati. U odnosu na novembar i decembar kada sam radila na Klinici za pulmologiju Kliničkog centra, sada u kovid bolnici u Batajnici ima mnogo više mladih obolelih. Sada je klinička slika obolelih znatno teža. Imamo slučajeve kada mladim ljudima pluća otkažu u roku od 24 sata - rekla je Aleksandra.

U kovid bolnicu u Batajnici prebačena je pre tri meseca. Ističe da ume da bude prenaporno jer je vođa smene i nedeljno ima samo jedan dan slobodno, ali i dalje bi pre odabrala Srbiju nego Španiju.

- Svi u crvenoj zoni daju sve od sebe i do poslednjeg trena se borimo za obolele. Stalno smo između života i smrti. Ja ni na pauzu ne idem, jer se bojim da nekom pacijentu naglo ne pozli. Nažalost, ni to nekada nije dovoljno - kazala je Aleksandra.

- U Španiji sam tri godine čekala da mi nostrifikuju diplomu da bih mogla da radim u bolnici. Dok sam bila tamo radila sam u privatnom domu zdravlja. Kada sam došla za Srbiju, javili su mi da mi je gotova nostrifikacija i da su mi našli bolnicu, ali tada je već bilo kasno. Iako su u Španiji bolji uslovi rada, volela bih da ostanem u Kliničkom centru, najviše zbog toga jer mi nedostaje ono što imam u Srbiji - porodica, društvo, stari način života... - priča ova medicinska sestra.