Izdavačka kuća Ključ izdavaštvo objavila je knjigu kratkih priča Ljubice Kubure, ćerke pkojnone legend RTS - a Riste Kubure, Beogradski akvarel, o čudesnim i čudnim građanima prestonice Ljubica nikada ne popije kafu do kraja. Hoda uvek u jednoj neispravnoj cipeli. Počela je da se bavi pisanjem da bi nešto ipak uspela da kaže, a da je niko ne prekida. Savršen život za nju podrazumeva hodanje po brdima, ispijanje vina i vođenje razgovora o poenti života. „Dinarski“ je tip ličnosti, i po Cvijiću i po opredeljenju. Živela je neko vreme u Skoplju. Naučila da razume, ne i da govori makedonski jezik. Neko vreme je živela okružena lošim ljudima. Naučila da razume, ne i da priča njihovim jezikom. U detinjstvu je bila „ucenjivana“ knjigama: „Ukoliko pročitaš dvadeset knjiga, dobijaš kompjuter“. Sa nepunih 12 godina počela je da čita Dostojevskog. Od njega je tada odustala i opredelila se za Čehova. Rođena je istog dana kada i on. Živi u nadi da to nešto znači. Sada je naklonjena i jednom i drugom. Rođena je na isti dan kada je umro Efraim Kišon. Živi u nadi da je datum nečije smrti podjednako važan kao i dan kada je došao na svet. Branko Miljković je došao na svet istog dana kada i ona. Piše u muškom rodu. U ženskom retko, moglo bi se reći nikada.
.png)
Po čemu pamtite preminulog oca Ristu Kuburu, jedno od zaštitnih lica RTS-a?
-Pamtim kako ga gledam kao u jarko Sunce na nebu, oči me peku od tog blještavog svetla i dok trljam oči pesnicama, njegova visoka prilika u tamnom kaputu korača ulicama i neprekidno zastajkuje kako bi se rukovao sa oduševljenim svetom koji želi da ga pozdravi. U tim prilikama sam uvek mislila „kako je veliki čovek moj otac“, koji se celog života trudio da živi, po najstrožim moralnim zakonima, bez ikakve savitljivosti ili „fleksibilnosti“, kako danas tepaju nečasnim postupcima. Rano je umro, ali to se moglo i očekivati, jer su mali za njega bili ovozemaljski okviri i putovanja.
I on je bio pisac, planirate li da javnosti pokažete nešto što za života nije stigao sam da objavi?
Planiram da sve njegove putopise sažmem u jednu knjgu, jer je njegov stil bio više književni nego novinarski. Poslednja pesma koju je napisao dok je još bio u bolnici zvala se „Zavičajno praskozorje“ i znam da je želeo da je objavi u okviru zbirke poezije, pa ću se i time pozabaviti.
Na kojim literarnim uzorima ste gradili svoj upečatljiv književni izraz?
-Još kao dete čitala sam neumorno ruske pisce, pa mi se čini da oni u suštini predstavljaju nesvesnu osnovu na kojoj sam gradila svoj autorski izraz. „Stil to je život“, govorio mi je davno otac, pa tako mislim da je sve ono što sam čitala i što i danas čitam, utkano u ono što pišem, ali da je način pripovedanja, ipak samo moj.
Šta je za Vas bio portret umetnika iz mladosti?
-Ovaj umetnik u pokušaju je bio dosta sumoran u mladosti, tragao je za smislom i sobom. Kada je naleteo na sebe, iznenadna strahota poznala se na njegovom licu, kao usled neprijatnog iznenadjenja. No, kad je nabasao na smisao, tumarajući dugo i daleko, naišlo je i smirenje i radost.
Na koga ste iz porodice „ povukli “ ljubav ka pisanju?
-Moj otac je čitavog života držao pisaću mašinu na kolenima i pisao pesme i putopise. Iz našeg stana bi uvek dopirao zvuk očevog snažnog udaranja po dirkama mašine. Hemijskom olovkom bi prepravljao i prerađivao neprekidno sve što bi napisao, pa potom prekucavao sve iznova. Pisao je svakodnevno i dnevnike, koje sam nedavno našla u korpi od pruća u kojoj bi držao neke svoje stare knjige. Prelistala sam ih kako bih se podsetila njegovog nečitkog rukopisa i nabasala na nekoliko puta podvučenu rečenicu: „ti zaboravi ovog neizlečivog sanjara, a ja ću ovu neostvarenu sreću“. Nedostaje mi njegov poetični način izražavanja, pa me je ova misao obradovala. Moja majka takođe, prelepo piše, ali je taj svoj dar ispoljavala najčešće kao očev kritičar i savetnik.
Kako biste našim čitaocima predstavili svoju knjigu „Beogradski akvarel“?
-Knjiga „Beogradski akvarel“ predstavlja zbirku kratkih priča o beogradskim probisvetima, tužnim udovicama, ljubavnim stradanjima, ponekom hipohondru, uz koju ćete imati utisak da se vozite vespom beogradskim ulicama, poput Bebe Lončar u filmu „Ljubav i moda“, dok u pozadini tiho peva Lola Novaković.
Jedan od ocenjivača Vašeg dela bio je i čuveni Petar Peca Popović, šta je poručio čitaocima “ Akvarela “?
-Neizmerna mi je čast što je veliki čovek poput Pece Popovića, pročitao moju knjigu, još i o njoj napisao toliko lepih reči, koje sada krase korice novog izdanja zbirke. On je, između ostalog, uporedio „Akvarel“ sa nekadašnjim beogradskim lepoticama, poput Bebe Lončar i Olivere Katarine.
Koje lice Beograda upoznajete u šetnji, ispijanju kafe sa prijateljima, šetnjama?
-Beograd je najlepši u proleće, kada njegove ulice mirišu na jorgovane iz bašta prizemnih kuća, kada lepe devojke u tankim haljinama ogrnute džemperima, ispijaju popodnevne kafe na balkonima restorana i kada, uprkos brojnim životnim neprilikama, verujemo da će sve biti u redu, dokle god smo tu, gde smo.
Postoje li uzori među slavnim piscima ili je inspiracija Vaša mašta?
-Moje nadahnuće gotovo uvek dolazi od ljudi, najčešće uvrnutih pojedinaca sa neobičnim životnim pričama. Imam književne uzore, svakako. Crnjanski i njegova nedostižna genijalnost, Stanislav Krakov, srpski Hemingvej, Dis, Uskoković, Zola, Stendal, Dikens, i tako dalje i tako bliže.
Nedavno ste Novosađanima predstavili svoju knjigu, kakve su Vam impresije?
-Nosim predivne utiske iz Novog Sada. Digitalni omladinski centar Gradske biblioteke je pre svega jedan veličanstven prostor, a Novosadjani su posebni ljudi, mirni, prefinjeni i puni ljubavi prema umetnosti.
Šta Vam je najteže u procesu stvaranja, a šta najdraže?
-Za mene je pisanje nasušna potreba. Ipak, ono predstavlja i krvavi rad. Namerno sam upotrebila tako snažan izraz, da ljudi ne pomisle da rukopis nastaje isključivo kao posledica trenutnog nadahnuća.
Kako danas , po Vašem mišljenju, izgleda književna scena Srbije?
-Što bi rekla Dubravka Ugrešić, „čovjek ovdje može steći krivi dojam da je svijet pun pisaca, kao govana“...
Koliko je vama, kao mladom piscu, bilo teže da se probijete do čitalaca, nego popularnim “ličnostima“ za koje uvek postoji sumnja da li stoje iza svojih napisanih redova?
-Mislim da ja i dalje „osvajam“ svoje čitaoce, pa im poput veštog ljubavnika i dalje prikazujem svoje najlepše strane. Ograničavajući faktor predstavlja to što mladi čitaju ono što im se najčešće plasira preko društvenih mreža, pa na instagramu imamo seriju objava sa kritikama istih naslova. Dok se starija publika, uglavnom, oholo drži klasika i proverene literature. Neki ljudi od knjiga traže filmsku radnju, neki snažne pouke, a ja plivam na nekom svom talasu, pa šta bude.
Znamo da postoji tajna veza između Vas i Kragujevca, možete li malo otkriti o čemu je reč?
-Nikakva tajna veza između mene i Kragujevca, već vrlo javno tamo imam nekoliko prijatelja koje volim. Čula sam da je skoro Biblioteka u Vašem gradu tražila da otkupi nekoliko mojih zbirki, što me je naročito obradovalo.
Pored ove zbirke, šta čini vaš književni opis?
-Pišem roman, nije lako, ali istrajavam.
Zašto nikada ne popijete kafu do kraja?
-Tako je to obično sa mnom. Čitam četiri knjige istovremeno, kafu ne popijem do kraja, pa nenamerno uvredim domaćicu koja me je poslužila, u tanjiru ostavim najčešće jedan nedovršeni zalogaj. Kao da za nekoga uvek nesvesno čuvam pomalo od svega što radim.
Dinarski ste tip, koliko to utiče na Vaš svakodnevni život?
-Preka, ali pravedna. Pripoveda o časti i slobodi. Osećajna i ponosita. Nije lako sa svim tim osobinama u današnje vreme, ali smo mi Dinarci izdržljiv soj.
Živeli ste u Makedoniji, a niste naučili jezik, šta je bila kočnica?
-Predložena mi je uskoro promocija i u Skoplju, kojoj se izrazito radujem. Jezičke prepreke ne postoje.
Datum Vašeg rođenja poklapa se sa rođenjem ruskog impresioniste Čehova, volite li ga?
-Kao što je govorio Tolstoj, „Čehov je nenadmašan“. Kao dete sam imala obavezu da čitam njegove pripovetke. Nametnuta ljubav, često ima nesrećan kraj, ali Anton Pavlovič je toliko veliki da ništa nije moglo da me spreči da ga iskreno volim.
Kako tumačite da ste u jednom periodu bili okruženi lošim ljudima?
-Ovo je segment iz moje biografije, koju sam pisala u drugačijoj životnoj fazi. Danas više ne verujem u loše ljude, već samo u „trenutke kad su ljudi loši“.
Šta je Vaš životni san?
-„Volela je sjaj u travi, Lorku i Bodlera, živela u svetu pesme ranjiva i nežna“...
Zašto pišete u muškom rodu?
-Zbog stvaralačke stidljivosti i nezrelosti. To nisam ja, to je moje „pripovedačko ja“.
Kada biste bili u prilici da sastavite top listu omiljenih knjiga, na njoj bi se obavezno našli?
-« Braća Karamazovi », « Život čoveka na Balkanu », « Dejvid Koperfild » « Crveno i crno », « Autobiografija o drugima »…
Da vratite film unazad, postoji li nešto što biste drugačije uradili?
-Ništa i sve.
Koje planove imate za nastavak godine?
-„Čovek snuje, Bog odlučuje“. Ipak, volela bih da se promocije zbirke nastave, da završim taj roman i da nastavim da živim svoj mali, lepi život.
Autor: Mario Badjuk
Foto: Ema Bednarz, privatna arhiva
Pratite nas na našemTELEGRAM kanalu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu
