MUŽ USPEŠNE KRAGUJEVČANKE: Car devedesetih i princeza (FOTO)

Na vratima nije bilo zvona niti su bila zaključana. Zbunjeno sam ušla u stan i pozdravila se sa čovekom koji me je dočekao. I on je delovao pomalo zbunjeno, kao da me nije očekivao. Izvinila sam se što kasnim. Muž me je samouvereno odvezao na potpuno pogrešnu adresu, iako bračni par Slavica i Ranko Dejanović žive dve kuće od mesta na kojem sam godinama stanovala kao devojka.

Odmahnuo je rukom. Na malom trpezarijskom stolu prekrivenom heklanim stolnjakom nalazio se tanjir sa orasnicama. „Jeste li za kafu?“, pitao je i otvorio orman u kojem se nalazio aparat za espreso. „Može“, pristala sam. „Produženi, s mlekom.“ U frižideru nije bilo mleka. „Idem da kupim“, rekao je gospodin Dejanović i uzeo jaknu. „Ne!“, uzviknula sam. „Popiću vodu!“ Uzalud, već je bio izašao, kao metak.

Ostala sam sama u stanu. Da sam pogledala kroz prozor dnevne sobe, videla bih ulicu koja vodi ka Hramu Svetog Save. Ipak, sela sam na trpezarijsku stolicu presvučenu zlatastom bidermajer tkaninom i prvo što sam videla bio je veliki portret Slavice u ulju. Sve puno finog nameštaja u boji mahagonija, mnogo slika po zidovima i kristala u ormanima.

Iskreno, očekivala sam jedan od onih ogromnih salonskih stanova na Vračaru kakve obično imaju dugogodišnji partijski funkcioneri. Zakasnila sam nekoliko godina. Iz takvog stana Slavica i Ranko su se iselili, prodali su ga da bi on spasavao fabriku koju je kupio. I sada žive u šezdesetak adaptiranih kvadrata, kao sav normalan svet.

Moj domaćin se vratio, pripremio nam kafu, sipao po čašicu rakije od kruške i ponudio me leskovačkom mućkalicom koju je sam spremio. Nisam bila gladna u šest po podne, ali sve mi je bilo jasno. Kad neko ode da vam kupi mleko za kafu umesto da pristane da je popijete čistu, znate da mu ništa nije teško i da je takvih malo. Slavica Ðukić Dejanović je srećna žena, pomislila sam, onako ženski.

Upoznali su se 1992. u hotelu „Jugoslavija“, poslednje večeri nekog kongresa psihijatara, na kojoj je bilo muzike. Ranko je došao slučajno, doveo ga je prijatelj. Oboje su bili razvedeni, ona je iz prvog braka imala sina Dušana, on sina Kristijana i ćerku Dijanu, kao i još jednog sina iz „lude mladosti“, kako će mi reći. Nije mu bilo do žena te večeri kad je prvi put video lekarku iz Kragujevca.

„Bila je to ljubav na prvi pogled, imao sam utisak da sam je večito sanjao. Rekao sam prijatelju: ‘E, ono je žena mog života!’ A prijatelj mi kaže: ‘Au, tu nemaš ni teoretske šanse! Prvo, ne znam ko je onaj što sedi do nje. Drugo, znam da je razvedena i da niko ne može da joj priđe!’ Ustao sam i zamolio je za ples. Nije pristala, ali dozvolila mi je da sednem. Mislila je da sam kolega psihijatar!“ Dogovorili su se da ujutru popiju kafu, pre njenog predavanja. Uspavao se. Jurio je za njom mesecima pre nego što mu je dala svoj privatni telefon. 

Bilo je to vreme sankcija. Ranko je živeo u Sloveniji, imao njihov pasoš i uspešan posao uvoznika papira i folija za nišku duvansku industriju, godinu dana unapred plaćenu sobu u hotelu „Interkontinental“. Putovao je neprekidno.

Iz Holandije je donosio i slao Slavici orhideje, ogromne bukete kakvi ovde nisu mogli da se nađu, a ni da se vide.

„Još mi nije verovala. Bio sam stalno u frtutmi i večito kasnio. Nikako da izađemo!“ Ukazala mu se prilika da je poveze za Beograd svojim „volvom 760“. Zimsko vreme, i „volvo“ nije hteo da upali! Ni njen automobil! Pronašao je taksistu sa žutim „fijatom 1300“ u raspadu. „’Ja sam jedini taksista u Kragujevcu’, rekao je. Ne znam šta je Slavica pomislila kad je videla tu krntiju, ali ćutala je i sela“, kaže Ranko.

„Molio sam ga da vozi što brže, zbog nje, nisam pitao koliko košta.“ Taksisti je kod Batočine sa krova ispala oznaka taksi firme. „Teraj, kupiću ti novu!“, vikao je Ranko. Na ulazu u Beograd nestalo im je benzina. „Došlo mi je da ga zadavim. Srećom, imao je pun kanister u gepeku i nekako smo stigli na vreme“, priseća se uz smeh.

Jugoslavija se raspadala, a Ranko je, radeći za IMV iz Novog Mesta, umesto novca koji su mu dugovali dobio - automobile. Ganc novi crveni „BMW 325“ kupio je i registrovao na Slavičino ime. Ostavio ga je ispred njenog stana, okićenog orhidejama. Foto: Marina Lopičić, Ranko Dejanović „Novine su pisale da su to bile ljubičice, ali nisu“, kaže. U skupoj „makini“ Slavicu su čekali i parfem „kartije“, istoimene cigarete i sijaset luksuznih ženskih kozmetičkih „sitnica“. Registrovala je automobil tek posle godinu dana. „Mene je Dule za tebe udao“, često će kasnije govoriti Slavica kako ju je sin terao na udaju. „Nemam za koga“, rekla mu je. „Pa imaš čika Ranka. On je fin čovek.“

Venčali su se 1994. godine. Prve godine braka proticale su u luksuzu.

„Kad sam se oženio Slavicom, nisam više mogao da radim ono što sam radio, a bio sam jedan od najmoćnijih uvoznika zaštitne opreme za bolnice i farmaceutsku industriju, zastupao sam kanadsko-američku firmu. Slavica mi nije dala. Ona je tada postala direktor Kliničkog centra u Kragujevcu, nije htela da se priča o sukobu interesa. Za tim i danas žalim. Fenomenalno sam zarađivao, i 20.000 maraka mesečno.

Kupio sam stan od 128 kvadrata u Ulici Božidara Adžije još pre venčanja, kao i motel u Mladenovcu. U tom stanu smo živeli“, priča Ranko. „Putovao sam mnogo, a znao sam šta ona voli. Uvek sam joj donosio nešto s putovanja. Nekad cipele, nekad bundicu. Voli nežne, pastelne boje, tirkiznu, svetloplavu, ružičastu. Uvek joj kupujem samo parfem ‘kartije’, nijedan drugi. Možda sam starog kova. Ja joj kupim bolje cipele nego ona sama. Uvek su sa štiklicom. Ne gledam marku, gledam kvalitet i dizajn. Kad nekog volite i kad nekoga takvog sanjate od momaštva, ništa vam nije žao.“

Kažem mu da sam čula za njegovu reputaciju zavodnika. Smeje se - ne priznaje, ali i ne poriče.

„Nisam bio baš takav zavodnik. Bio sam dete iz sela kraj Prokuplja, željno svega. Završio sam Srednju elektrotehničku školu, a radio sam svakojake poslove, od mehaničara i raznosača novina do poštara u Sloveniji. Tamo sam otišao da zaradim. Ničeg me nije bilo stid, naplaćivao sam vodu i TV pretplatu. Volim da radim. Voleo sam i da izađem, uvek sam imao automobil, voleo sam život. Volele su me i žene, nema tu šta.“

Slavica se uspinjala na partijskoj i profesionalnoj lestvici, Ranko se bavio tekstilom, duvanom, imao više firmi koje su trgovale razrušenim jugoslovenskim prostorom. A onda je došao 5. oktobar 2000.

„Ono što je Slavica tada preživela retko koji muškarac jeste. Krizni štabovi su opkolili kragujevačku bolnicu u kojoj je radila, jedva su je izvukli. Nije htela da im preda vlast, rekla im je da nju nije postavila ulica, već vlada. Izašla je pred njih rekavši:

‘Napravite vladu pa da izvršim primopredaju, ovako neću.’ Bila je izuzetno hrabra, a mnogi su pobegli iz SPS i preleteli u pobedničke stranke. Ona nije. Hrabra je, čovečna, profesionalna. Beskrajno je poštujem. A još je i beskrajno volim.“

Slavica je preživela 5. oktobar, ali crveni BMW pao je za slobodu. „Posle tog haosa u Kragujevcu, došli smo u Beograd i otišli kod nekih prijatelja u Ulici internacionalnih brigada. Ostali smo do kasno. Krenemo kući - automobila nema, registracija KG 14-14. Odem u policiju i prijavim, ali pošto je bilo kasno, dva noću, umesto broja svog telefona dam broj Slavičine mame.

Sutradan, pozove je čovek i kaže: ‘Slavice, ovde lopov.’ Iz saobraćajne je mogao da zna Slavičin lični telefon. Čim je zvao majku, znači da je video iz moje prijave, dakle - dobio je broj od policije! Rekao sam tašti da mu da moj broj mobilnog, a znao sam da će opet zvati. Tako je i bilo. Ali nije izbrisao svoj broj, pokazao mi se. Pozovem informacije i pitam čiji je. Kažu: zaštićen. Tražio mi je 5.000 maraka. Dao sam mu dve, a tri kad mi vrate auto. Nikada ga nisu vratili. Ni auto ni marke.“

Ranko Dejanović kupio je „Zastavu elektro“ 2004. godine, a nakon štrajkova i optužbi za pljačku vratio ju je državi 2009. godine. Firma se nalazi među 24 privatizacije za koje je EU tražila od Srbije da se preispitaju. Kad je kupljena, snabdevali su elektronikom „Kandi“, „Huver“ i mnoge poznate brendove. Dejanović je firmu kupio na četvrtoj aukciji, za 340.000 evra, sa obaveznim ulaganjem od 300.000. Imao je sertifikat koji ni danas nema novi vlasnik, „Jura“. Da bi spasao posao, prodao je i stan i motel u Mladenovcu. Uspeo je samo da kupi stan u kojem Slavica i on danas žive.

Kako se oseća čovek koji je bio bogat a danas ne radi? Foto: Marina Lopičić, Ranko Dejanović „Doveli su me do prosjačkog štapa. Donesem neku kinticu u kuću, ali to je slabo. Trenutno radim s vinima, ali... Sve je nekako puklo. Faktički, živimo od Slavičinih primanja. Nekad je bilo obratno. Niko ne može da shvati da mi danas zaista teško živimo. Svi misle da smo nafatirani i da živimo u izobilju. Naš život je opterećen radom. Nemamo vremena da se posvađamo ni da primetimo da nam nešto fali! Pa vidite kad ona dolazi kući!

Ode ujutru, dođe uveče. Koliko puta napravim ručak, a ona ne stigne da dođe! Žao mi je što preterano radi. Profesor je na Medicinskom fakultetu, profesor na postdiplomskim studijama za doktorate i specijalističke ispite, mentor, predaje na Pravnom fakultetu, Višoj turističkoj u Vrnjačkoj Banji, plus partijske obaveze! Ona ne voli kad ovo kažem, ali ne govorim to samo ja: ona je oličenje Socijalističke partije, ona je vojnik partije“, kaže Ranko.

„Pomažem joj gde god mogu. I skuvam, i ispeglam, ništa mi nije teško. Kad dođe, malo porazgovaramo, ali uvek ima nešto da radi. I ništa od toga ne radi zbog para, osamdeset odsto ne naplati. Slučajeve koje su svi otpisali ona je vratila u život. Pitam je: ‘Dobro, Slavice, kako sve to uspevaš?’

Ona mi i kaže i ne kaže, ali shvatio sam da je razgovor s pacijentom, psihoterapija, ono što je važnije od svih lekova i da ona tako radi. Ima strpljenja, ljudskosti. Mnogi lekari vas samo nakljukaju lekovima, više vas ubijaju nego leče. Kod nje toga nema. S pacijentom se prvo dogovori da li hoće ili neće da se leči. Ako nije siguran, prestaje da radi s njim. Nije naučila na neuspehe i poraze. Znam najmanje pedeset ‘neizlečivih’ slučajeva koje je ona izlečila.“

Ranko Dejanović veoma je ponosan na svoju suprugu.

„Ona je prava porodična žena, patrijarhalna. Da li verujete da ni dan-danas pred ocem ne zapali cigaretu? On ima 86 godina, a ona 64! S majkom ponekad pućne, ali pred ocem nikad. Pored svega toga, prava je dama, uvek doterana i obučena. Spasla mi je i život 2008. godine.

Za vreme predizborne kampanje u Nišu, sedeli smo kod moje sestre kad su mi počeli bolovi u grudima. Ona je odmah shvatila šta se dešava i dala mi preventivnu terapiju, tako da sam prošao ‘samo’ sa tri bajpasa u Sremskoj Kamenici. Nije ni čudo, bio sam pod strašnim stresom zbog dešavanja s firmom.“

Ipak, postoji nešto na čemu joj zamera.

„Moja supruga nikad nije dobila ni jedan jedini kvadrat, ni kašiku ni viljušku. Svaka vaška je uzela vile i stanove. Ja sam zbog toga na nju ljut - ne zbog sebe, meni ne treba, već zbog dece. Da ja nemam ovaj stan, ne bi imala gde da stanuje. Znate kakav je bio kad sam ga kupio? Gori od šupe.

Ona je bila među najvišim državnim i partijskim funkcionerima i nije htela ništa. Ima stan u Kragujevcu od 50 kvadrata, iz otkupa. Takva je. Takav je i njen otac, pravi komunista. On je bio šef kriminalističke službe u Kragujevcu, trebalo je da dobije trosoban stan. Nije hteo, imao je jedno dete, tako da je veći stan prepustio milicioneru sa troje dece, a sebi uzeo manji. Pokojni Sloba joj je nudio, rekla mu je da njen muž ima stan i da joj ne treba. Ona je prava ličnost za primer iz Socijalističke partije.“

Ipak, Slavica i njen muž su veseli, spontani ljudi. Vole da izlaze u stare, dobre restorane: „Kalemegdansku terasu“, „Rubin“, „Franš“, „Maderu“, „Sinđelić“. Uživaju u druženju s prijateljima i plesu. Ali najsrećniji su kad im dođu Slavičini unuci. Dušan, njen sin, živi i radi u Lisabonu, gde je magistrirao tropske bolesti i doktorirao genetiku. Ranka vole kao sopstvenog dedu, kao i on njih. Od svoje dece nema unuke, mada mu je ćerka pred udajom.

Ponekad se par i posvađa, uglavnom zbog hrane. Ranko voli da jede, a Slavica mu na tome zamera, zbog zdravlja. „Kad se malo podžapamo, ja joj kažem: ‘Slušaj, nisam ja tvoj pacijent!’, smeje se Dejanović.

I sa setom dodaje: „Nisam znao da čuvam. Voleo sam da trošim. Na jednoj svadbi u Svrljigu na kojoj sam bio kum muzici sam dao 15.000, a ‘zastava 101’ koštala je dvostruko manje. Hteli su ujutru da mi vrate. Pitam ih: ‘Jeste li vi meni otimali pare?’ Kažu: ‘Nismo, kume. Al’ mi će si uzmemo šta je naše. Bio si malo vesel.’ Nisam pristao. Takva su bila vremena.“

Ranko Dejanović, tipičan biznismen devedesetih, znao je Slobodana Miloševića i Miru Marković, Ðinđića, Koštunicu, Tadića.

„Svi su bili okruženi poltronima, kao i danas Vučić. On je pun energije, pun života, nešto bi hteo da uradi, ali doveo je na neka važna mesta ljude koje nije trebalo. Pokušavam da dođem do njega, da mu kažem da mogu da otvorim firmu u auto-industriji od koje bi i država imala koristi. Za tri godine mogao bih da zaposlim 10.000 radnika i da to bude srpska firma. Auto-industrija je pokretač svega, zato je Nemačka i otišla tako daleko.

Slavica se nije pojavila do kraja razgovora. Ranko je bio u pravu. Dama. 

(Izvor: newsweek)