KRAGUJEVČANIN praznike čeka u NAPUKLOM DOMU, i živi u poslednjoj seoskoj kući!

Milovan Lazarević živi u selu Velike Pčelice kraj Kragujevca, u poslednjoj seoskoj kući, pod brdom. Sam je, zapravo sa lepom crnom mačkom što mu lovi miševe na tavanu. Ona sigurno nije tu da bi je Milovan hranio, on jedva za sebe ima. Kaže ipak, da ima i za mačku.

- Jao, pa kako sam ja nekada živeo, to da znate, ovo je još i dobro. Otac mi je bio u partizanima. Kad se vratio iz rata nije umeo da se zaposli, ostao ovde, i tako… A majka, jednu krišku sira ostavljala meni da jedem, ona u krevet išla gladna. Posle sam se najeo, zaposlio se, i “fiću” sam imao. Sve imam, ništa mi ne treba, a kada me obiđe Crveni krst i zalihe dobijem. Samo ova kuća… – kaže Milovan odmahujući glavom pogleda prikovanog za ledeni pod i linoleum na njemu.

A kuću, klizište je davno načelo i ponelo niz brdo. Kao da je “prelomljena” na pola. Rupe u zidovima su tolike da gorepomenuta mačka kroz njih uspeva da pobegne napolje ili na tavan. Ono malo strujnih kablova u zidovima, za jednu sijalicu i radio, više puta se palilo.

– Kada bi mi neko popravio ovu sobu, malo utegnuo kuću, da mi noću na glavu ne padne, da se instalacija ne pali. Ja ništa više ne bih tražio. Ma, sve imam. I televizor sam imao, ali jedan program, falila antena. Sada imam radio, dobar mi je, zamišljam one ljude što pričaju. Jesu mi vrata puna rupa, ali ložim šporet, a noću u krevetu obučem džemper, pa dva ćebeta i jorgan, čarape na noge, kapa na glavu i toplo je. Šta mi fali – pita Milovan.af

A fali mu- sve! Život dostojan čoveka, na primer. Na pitanje šta jede, kaže da ima pasulj i krompir i to kuva, zna da skuva. Upitan bude li ponekad mesa na stolu, odvraća – jedem kobasice, u pasulj stavim suve koske.

Milovan Lazarević radio je do 1995. godine u Zastavi, do raspada giganta. Zaradio je kakvu takvu penziju i dao je sestriću, a ovaj mu kupuje lekove, namirnice, plaća struju. Imao je Milovan i stoku, ali najbliži je rasprodali kada je bio u bolnici, nije imao ko o stoki svakoga dana da brine. Siromahu je supruga davno preminula, 1998. godine, a on je pre toga oboleo, od bolesti duše. Sada je dobro.

– Što da žalim da imam što više, ne treba mi više – kaže ovaj čovek dodajući da mu komšije udaljene par kilometara pomažu koliko mogu. Iako Milovanu “ništa ne treba”, kragujevački Crveni krst doneo mu je nedavno brašno, testenine, konzerve, sredstva za higijenu.

Predsednik mesne zajednice Velikih Pčelica poslao je Milovanu za ručak pečenje. Bojka Ćirović iz Crvenog krsta popričala je sa Milovanom i ubedila ga da mu ipak treba koji džemper, jakna i dobre zimske cipele. Broj je utanačen, Bojka je za par minuta imala darodavca cipela.

Milovan je goste iz Crvenog krsta i novinara ispratio nasmejan, srećan što mu je u poslednju kuću u selu neko došao. Kada gosti odu, ostaće sam sa crnom mačkom i saksijama muškatli koje je uneo da se greju sa njim, do proleća.

Izvor/foto:(MARIJA RACA)