Slavko Štimac: “ Najviše mi znače priznanja koja dodju od kolega!”

-  Ništa od navedenog nisam ozbiljno doživljavao. Po mom dubokom uverenju takva osoba ne postoji.

Neretko se kaže da nam možda život nije određen sudbinom, ali jeste karakterom?

-Ako hoće, čovek može da menja i karakter, odnosno da utiče na njega. Za to je potrebna jaka volja, velika upornost, ali može. Ne želim da generalizujem, to je moje životno iskustvo.

Glumac ste, puno je projekata iza Vas, smatrate li da bi umetnost uvek trebalo da bude sfera žiovta u kojoj novac nije glavno merilo kvaliteta i uspeha?

 -Novac je neophodan,  ali svakako nije najvažnija stvar u životu. Mnogo toga je potrebno da bi čovek bio srećan i zadovoljan.

Smatrate li sebe Jugoslovenom i kao ste doživeli devedesete godine i raspad Juge?

- Pripadam generaciji koja se rodila i odrasla u Jugi. Doživljavam sebe kao deo tog zajedničkog kulturnog prostora.

Da li biste Vi nešto menjali ili drugačije uradili u svom životu?

- Kada sam bio mlađi, takve misli su mi prolazile kroz glavu. Sa godinama i uslovno rečeno zrelošću sve više mi je postajalo jasno da su se stvari uglavnom dešavale sa razlogom. Na kraju krajeva , moglo je biti i gore.

Šta ste propustili a šta dobili zbog ovog životnog puta?

– Propustio neke stvari u detinjstvu, ali s druge strane dobio sam dosta toga. Imao sam privilegiju da upoznam mnogo zanimljivih i inspirativnih ljudi koji su me naučili mnogim važnim stvarima ne samo profesionalnim, nego i životnim. I zaintrigirali su moj tada mladi um da budem više radoznao. Nije to ono „ostati mlad u duhu“, nego biti radoznao, da živimo život punim plućima i da ne padamo u neka loša raspoloženja jer to nikuda ne vodi.

Trenutno je aktuelan filmu “Mrak ”o pogromu Srba sa Kosova, koliko ste emotivno doživeli susret sa publikom na Koosvu?
- Nisam mogao da prisustvujem projekcijama, ali mi je reditelj Dušan Milić ispričao da su ljudi reagovali jako dobro. To je bilo od izuzetne važnosti.

Mnogi reditelji Vas rado angažuju ističući da ste rođeni glumac, kako to objašnavate?
- To je verovatno pitanje koje bi trebalo uputiti njima!

Igrate u aktuelnim serijama I filmovima, koje mlade kolege volite da viidte uz sebe na setu?
- Ima ih dosta i talentovani su. Sa nekima nisam radio tako da ne bih izdvajao.

Dobili ste pregršt nagrada tokom svoje bogate karijere ,ima li neka na koju ste naročito ponosni?
- Najviše mi znače priznanja koja dodju od kolega!

Vaša biografija je inspirativna na tu temu, na primer šta bi bilo da niste, još kao dete, snimili film "Vuk samotnjak, da počinjete iz početka, da li biste nešto menjali?

 Ne verujem. Kad čovek dođe u neku zrelost, onda unutar sebe shvati da u suštini sve što nam se događalo je imalo svoj duboki razlog zašto nam se događalo. Nisam siguran da bih nešto menjao. Ima ona čuvena izreka "da mi je ova pamet, a one godine". Meni je ta kombinacija neprirodna. Tu pričamo o, sa jedne strane, emocijama i temperamentu mladog čoveka i, sa druge, zrele osobe koja je eventualno uspela da dosegne neku smirenost. To su različite stvari.

Koliko ste se promenili od filma “ Vuk samotnjak ”?
- To je jedno od pitanja na koje nemam pravi odgovor. Mnogo sam stariji i iskusniji. Nadam se da sam zadržao radoznalost deteta.

Igrali ste sa najvećim glumačkim legendama stare Jugoslavije, čiji gubitak ste najteže podneli?
- Čudan je osećaj kad ode neko s kim ste radili i delili emocije. Trudim se da mi ostanu u divnim uspomenama.

Volite li da putujete kao nekada?

- Volim, samo ne u onolikoj meri kao kad sam bio mnogo mladji.

Koliko ste emotivac, a koliko boem?
- Emotivan jesam a da li sam boem? Mislim da nisam baš.

Postoji li nešto što biste čekali bez obzira na sve?
- Postoji. Kako se ono kaže? Strpljen spašen?

Autor: Mario Badjuk

Foto: Dragan Mujan, Jana Lozev, Kiril Prodanov