Sve što niste mogli da čujete o Nikoli Pašiću

Upisao je 1866. Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Srpska vlada ga je kao odličnog studenta 1868. uputila na školovanje u Cirih. Studirao je na Politehničkoj školi u Cirihu tehničke nauke kao državni stipendista. Za vreme boravka u Švajcarskoj bio je blizak Svetozaru Markoviću, ali se kasnije razišao sa njim. Posle jednogodišnje prakse na izgradnji pruge Budimpešta-Beč vratio se u zemlju. Iako je po obrazovanju bio inženjer, najmanje se bavio svojom strukom

Teorije zavere o poreklu Nikole Pašića.

Prve teorije zavere kada je on u pitanju mogu se sresti već kod pitanja njegovog porekla, jer Bugarski izvori redovno spominju da je Pašić bio Bugarin i sa očeve i sa majčine strane, jer mu je majka bila Bugarka iz Vidina, a otac Bugarin iz Gabrova.

Navodno je tek preudajom njegove majke mali Nikola bio usvojen i dobio svoje sadašnje prezime. Time se objašnjavaju i njegove rodbinske veze i izbeglištvo u Bugarsku u jednom periodu.

U mladosti socijalista, kasnije veliki pobornik Srpske monarhije.

Političku karijeru počeo je 1878. godine kao narodni poslanik, izabran u Zaječaru. U ideološkom smislu, prošao je kroz nekoliko faza: u mladosti je bio socijalista i revolucionar, u zrelim godinama borac za parlamentarnu demokratiju, dok je u kasnim godinama postao konzervativac.

Godine 1881. kad je zvanično osnovana Radikalna stranka, Pašić je bio prvi predsednik Glavnog odbora. Po izbijanju Timočke bune napušta zemlju (izbeglištvo u Bugarsku 1883-1889), a decembra 1883. je u odsustvu osuđen je na smrt. Posle abdikacije kralja Milana (1889), bio je amnestiran, vratio se u zemlju i ponovo preuzeo vođstvo Radikalne stranke.

Nikola Pašić je čak dva puta biran na mesto prvog čoveka Beograda: 30.12. 1889 – 14.1. 1891. i 10.1. 1897 – 13.11. 1897. godine.

Ostaće upamćen po tome što je podigao veliki zajam, zadužio glavni grad Srbije, ali je s tim novcem kaldrmisao sve glavne ulice Beograda, koje su do tada bile blatnjave i prašnjave.

Kao premijer često se sukobljavao sa Srpskim vladarima i učestvovao u zaverama protiv njih.

Predsednik srpske vlade postao je prvi put 11.2. 1891. Predsednik vlade je bio 1891-1892. i ministar inostranih poslova Srbije od 21.3. 1892. do 9.8. 1892. U periodu 1893-1894 bio je diplomata, predstavnik srpske vlade u Petrogradu. Zbog neslaganja sa unutrašnjom i spoljnom politikom poslednjeg Obrenovića, ubrzo se razišao i sa njim.

Posle neuspelog Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana 1899, kao radikalski prvak osuđen je na 5 godina zatvora, ali je odmah pomilovan i pušten.Sledećih nekoliko godina, do Majskog prevrata 1903, bio je van političke scene.

Uključuje se u politički život 1901. godine, a posle ubistva Aleksandra Obrenovića i povratka na vlast dinastije Karađorđević (1903), Pašić ponovo preuzima vođstvo Radikalne stranke.

Predsednik vlade po drugi put postaje 27. novembra 1904. Na ovom položaju je uglavnom bio sve do svoje smrti 1926. godine. Preciznije, predsednik vlade Srbije je bio 1904-1918 sa tri prekida i predsednik vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u periodu 1921-1926 sa jednim prekidom.

Osim ove velike funkcije bio je pet puta predsednik Narodne skupštine, zatim ministar spoljnih poslova u periodima 1904-05, 1906-08, 1912-18. i potom u Kraljevini SHS 1921. Osim toga, Pašić je od osnivanja 1881. do svoje smrti, vodio Narodnu radikalnu stranku.

Uspešno je vodio Srbiju kroz dva balkanska rata i kroz Prvi svetski rat. Bio je predsednik delegacije Srbije na Konferenciji mira u Bukureštu 1913. Početkom 1915. godine, kao predsednik srpske vlade, Nikola Pašić poziva jeromonaha Nikolaja Velimirovića u Niš i upućuje ga u Englesku i Ameriku da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije.

Bio je jedan od potpisnika Krfske deklaracije 1917. Bio je predsednik delegacije Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919.godine.

Mnogi istoričari i kritičari mu zameraju na tome što se odlučio da podrži stvaranje Kraljevine SHS, kasnije Jugoslavije, a ne Velike Srbije, koju su u tom momentu podržavale sve velike svetske sile.

Tvorac je Vidovdanskog ustava i veliki rusofil.

Bio je jedan od glavnih tvoraca Vidovdanskog ustava iz 1921. godine, kojim je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila oblik unitarne monarhije. Kasnije je kralju Aleksandru Karađorđeviću počela da smeta Pašićeva ličnost, odvojio se od njega i uklonio ga sa položaja predsednika vlade.

Bio je na audijenciji kod kralja Aleksandra 9. decembra 1926. tokom koje je kralj izneo neke kritike na račun Pašićevog sina i nije mu poverio novi mandat predsednika vlade. Potrešen ovim događajem Pašić je iznenada preminuo sutradan 10. decembra 1926. od mozdanog udara, u 81. godini života. Sahranjen na Novom groblju u Beogradu. U političkom životu Srbije, Pašić je proveo 48 godina. Aktivno se bavio politikom do smrti.

Izašao je kao pobednik u Carinskom ratu sa Austrougarskom (1906-1911), izvukavši Srbiju iz zagrljaja ekonomske blokade velike susedne imperije i omogućivši srpskoj privredi da se probije “iz balkanskog kotla na svetsku pijacu”. U svojoj politici oslanjao se na Rusiju, a posle Oktobarske revolucije na Francusku.

Anegdote vezane za Pašića.

U politici se dokazao kao mudar, staložen i uporan političar. Govorio je: “Srbi jesu mali narod, ali većeg između Beča i Carigrada nemamo“. Osim toga on je bio ćutljiv po prirodi i imao je uzrečicu “ovaj”. Bio je poznat po nadimku Baja.

Na pitanje novinara prilikom jednog izlaska iz skupštine, posle zasedanja, “Šta ima novo?” odgovorio je: “Ne znam. Nisam još čitao Politiku”.

Prilikom jednog zasedanja iznerviran upotrebio je neke “jače” reči. Jedan poslanik iz klupe je dobacio “Ovako nešto Gledston (tadašnji predsednik engleskog parlamenta) nikad ne bi rekao u skupštini!”. Pašić je odgovorio “Kakvi ste vi Englezi, takav sam Gledson!”

Pri jednom prijemu slovenačkih preprorodovaca u leto 1913. godine, Nikola Pašić je pozdravio vođu delegaciju: "A vi ste Slovaci“, na što mu je zaprepašćeni mladić odgovorio: "Ne, ja nisam Slovak, nego Slovenac“. No Pašić se nije dao zbuniti: "Znam, Slovenci i Slovaci su gotovo jedno isto.“

Venčao se u ruskoj crkvi, sin mu je zagorčao život.

Nikola Pašić se oženio Đurđinom Duković, ćerkom bogatog tršćanskog trgovca žitom, Srbina. Venčali su se u Firenci, u ruskoj crkvi, a ne u Trstu, u srpskoj, jer je tako želeo mladoženja, da se ne bi mnogobrojni Srbi koji žive u Trstu sjatili na dan venčanja. Nikola Pašić je imao sina Radomira i ćerke Daru i Pavu.

Njegov sin Radomir bio je poznat po raznim korupcijskim aferama i zagorčavao je Pašiću život. Rade je imao dva sina Nikolu (završio prava na Oksfordu, rođen 1918) i Vladislava (arhitekta, umro ‘ 80. godina u Ženevi). Nikola Pašić Drugi živi u Torontu gde je osnovao i dugo godina vodio Srpsku nacionalnu akademije.