ON JE ODUŠEVIO BALKAN: Ovaj Kragujevčanin je primer za sve!

Upravnik Sportsko-rehabilitacionog centra Iskra iz Kragujevca, 40-godišnji Goran Nikolić nedavno je okončao poduhvat za Ginisa. Iako slabovid, za 55 dana je prošao 55 gradova. Svaka ruta je iznosila koliko i trasa pravog maratona, 42,2 kilometra, a put započet u Kragujevcu 3. septembra, završen je 27. oktobra u Budvi, pošto je na toj trasi dugoj 2.300 kilometara prošao kroz tri zemlje: Srbiju, BiH i Crnu Goru.

Pomoć rotarijanaca

- Bilo je naporno, ali srećan sam. Ne samo zato što ću se upisati u Ginisovu knjigu rekorda, jer da mi je to bio cilj verovatno ne bih imao dovoljno snage da ga ispunim. Uspeo sam zato što sam želeo da javnost čuje da i osobe sa invaliditetom mogu da se bave sportom i to vrhunskim, a ako već to mogu onda mogu i da rade i doprinose zajednici - priča Nikolić koji još zvanično nema u rukama diplomu da je maratonac koji je uspeo da pređe najviše gradova po jednom danu.

Jači od bure

Goran Nikolić kaže da je u dva meseca trčanja imao prilike da upozna mnoge ljude dobre volje koji znaju da cene njegovu zamisao.
- Među najdirljivijim susretima pamtim onaj koji su mi invalidi organizovali u Mostaru. Ali, takvih scena je bilo tokom celog puta. Iskreno, meni je bilo najteže na poslednjoj deonici, od Bara do Budve. Počela je jaka bura i bilo je pitanje kako ćemo proći. Međutim, uspeo sam - veli on ponosno.

Ginisovim sudijama će biti potrebno nekoliko meseci kako bi proverili ovaj nesvakidašnji rekord. Moraju da pregledaju sve video i foto zapise sa puta, iščitaju podatke sa specijalnog "GPS sata" koji je morao sve vreme da nosi. Ali, bez obzira na to, on kaže da je ispunio glavni cilj.

- U Ginisovu knjigu rekorda se upisuju raznorazni čudaci, pa čak i kada je reč o maratonima, verovali ili ne, 50-ak je različitih rekorda, ali meni je ideja bila da trčim sportski maraton kako bih i Srbiji i svetu na najbolji način predstavio ljude sa invaliditetom, a zatim i Centar Iskra koji bi trebalo da postane regionalno sedište za trening upravo te kategorije ljudi. Uveren sam da sam u tome uspeo, jer celom trasom tog mog puta su me sačekivali i hrabrili ne samo "zdravi", već i ljudi sa raznim oblicima invaliditeta. Vest da trčim i da sam u tome odlučan veoma brzo se proširila društvenim mrežama, pa su me dočekivali i ispraćali u svaki grad, a neretko i trčali sa mnom da bi mi olakšali - priča Nikolić.

Otac živi u Kanadi

Kao i mnoge porodice čiji su mališani rođeni sa nekim nedostatkom ili se on pojavi u ranoj mladosti, i Goranovi roditelji su 1973. godine spas pokušali da pronađu u Kanadi i njihovim stručnjacima.

- Tamo smo proveli oko tri meseca, a mene su pregledali njihovi najbolji očni lekari. Međutim, ustanovili su da nema pomoći. Majka je tada odlučila da se vratimo, ali otac Borislav je ovu zemlju prepoznao kao obećanu za svoj posao električara. Razveli su se, a majka, mlađa sestra i ja smo se vratili. Ipak, otac nas nikada nije zaboravio i uvek je pomagao. Bio je u Srbiji kada sam počeo maraton, a onda je, kako bi me iznenadio, odlazio u neke gradove da bi me sačekao i pružio podršku da istrajem - priča Goran Nikolić.

Objašnjava da je prvobitno, u nedostatku novca, a kako bi izreklamirao centar Iskra, trebalo da trči 55 dana po Šumaricama - svaki dan jedan maraton.

- Onda je neko od drugara izračunao da je to slična udaljenost kao od Kragujevca do Osla, pa što se ne bismo obratili Kraljevini Norveškoj, poznatoj po svom humanitarnom radu i pritom bismo na tom putu uključili i našu dijasporu. Naravno, ambasada Norveške u Beogradu je odmah prihvatila ovu ideju, ali su sve fondove za ovu godinu preusmerili na pomoć izbeglicama iz Sirije. Na sreću, za ovu ideju su čuli rotarijanci, predstavnici Rotari klubovi Distrikta 2483 - organizacije koja je jedan od osnivača UN i pomogli nam kako u novcu, tako i logistici - naglašava Nikolić.