Danas je Sveti Mrata

Etnolozi pretpostavljaju da je među srpske slave stigao i pomen na sv. Martina, koji je na ove prostore stigao sa rudarima iz Saksonije. Svetac rođen u Štajerskoj

Različiti istorijski vetrovi vekovima su duvali prostorom današnje Srbije i na njih “nanosili” različite ljude i nacije. Svako je sa sobom donosio svoje običaje i tradicije, pa se sve to potom mešalo sa onim što se zateklo na ovom podneblju. Dođoši bi se ukrštali sa domaćim stanovništvom, a po zakonu većih brojeva, odnosno dominantnijeg naroda, postepeno bi se utapali među domaće žitelje i običaje, menjajući svoje navike.

Međutim, i danas u Srbiji postoje etničke i druge grupe koje čuvaju običaje vekovima stare, koje su doneli iz dalekih prvobitnih postojbina. Mnogi ni sami ne znaju odakle im takve navike, jer su odavno zaboravili pretke od kojih potiču.

Na jedne od njih, rudare Sase, podseća etnolog Radomir Rakić, dovodeći ih u vezu sa Mratindanom, slavom koja se obeležava 24. novembra.

- U “Žitijima svetih”, sveti Nikolaj Žički za ovaj dan spominje svetog Minu, Minu Viktora i Vikentija đakona, svetog mučenika Viktora i Stefanicu, prepodobnog Teodora Studita, svetog Urošicu kneza srpskog i svetog mučenika Stefana Dečanskog, ali ne i svetog Martina! – kaže Rakić. – U narodu je uobičajeno da se pominje sveti Mrata, iako će većina reći da im je slava “Sveti Stefan Dečanski”.

Pravoslavni crkveni kalendar pominje svetog Martina, ali ne ovog datuma, već mesec dana ranije – 25. oktobra. Istorijski gledano, on je bio rođen u Štajerskoj u četvrtom veku i bio je gotskog ili slovenskog porekla. Služeći u rimskoj vojsci dospeo je u Francusku. Kasnije je postao biskup u gradu Turu.

Zato Rakić povezuje ovu neobičnu slavu, toliko snažno zapaćenu u Srba, baš sa ovim svecem, koji je živeo mnogo pre raspolućivanja hrišćanske crkve na katoličku i pravoslavnu.

- U srednjem veku u Srbiju dolaze Sasi, koji su iz Saksonije došli preko Erdelja. Doveo ih je kralj Uroš – podseća na priču iz davnina naš sagovornik. – Oni su bili najbolji rudari onog doba, i kralj ih je naselio u Novo Brdo. Taj grad je u to doba bio jedan od najvećih i najnaseljenijih rudnika u Evropi. U nauci postoje i pretpostavke da je među njima bilo i Lužičkih Srba, pa je to možda bio razlog što su se brzo uklopili među ondašnje žitelje tih krajeva.

Tako Rakić pretpostavlja da je Mratindan, u stvari, posvećen biskupu iz Tura, ali se ova slava ustalila u narodu, iako nije autentično srpska. Vekovima je održavana u familijama, koje nisu bile tipično srpske.

- Potomke rudara Sasa su zvali i Kulize, verovatno zbog kule koja je dominirala rudarskim naseljem – dodaje Rakić. – Tako ne može biti slučajno da Bogdanovići i Miletići iz Deževe, mesta koje su zvali ovako “zbog neke kule” u Starom Vlahu, odakle su se doselili, ne samo da slave Svetog Mratu, nego i potiču iz sela koje se zove Sase! A, pominje se i da su Kulize uvek bili, ako baš ne rudari, a ono vešti majstori.

Kulize, koji vode poreklo od Sasa, često su bili veštiji i prilagodljiviji od ostalih.

- Međutim, ustanovljavanje nekih nesrpskih etničkih elemenata među njima, nipošto ne negira njihovo srpsko nacionalno osećanje – dodaje poznati etnolog.

Tako je danas izvesno da među svečarima i poštovaocima slave Svetog Mrate, ima potomaka starih saskih rudara, koji su posle mnogo vekova sačuvali makar deo srednjovekovne tradicije predaka donesene među Srbe “iz daleka”.

MOŠTI I SVECI

Neupućeniji će danas posmrtne ostatke predaka često nazivati “mošti”, iako se ovaj pojam odnosi isključivo na svece. Tako, na primer, car Dušan nikada nije bio proglašen svecem, odnosno kanonizovan, a njegovi posmrtni ostaci, koji se danas čuvaju u crkvi svetog Marka u Beogradu ne nazivaju se “moštima”.

- Stefan Uroš Četvrti Dušan, kako mu je bilo puno ime, nikad nije postao svetac – podseća Rakić. – Pravoslavna crkva to pravda činjenicom da je svojevremeno car doveo svoju ženu Jelenu u Hilandar, što je smatrano velikim grehom, jer ženama tamo pristup nije dozvoljen. Oni koji ga pravdaju, ovaj gest vladara objašnjavaju velikom epidemijom kuge koja je tada vladala Srbijom, pa je monarh na ovaj način želeo da je zaštiti.