Velibor Aleksić, Milosavov sin, inače diplomirani inženjer pomorstva eksluzivno za naš portal govorio je o svom ocu, i podsetio publiku svog oca kako na njegove velike uspehe, tako i na velike karakterne osobine koje je posedovao.- Pamtim oca kao svako drugo dete. Bio je predan poslu. Više je vremena provodio u pozorištu nego u kući. Učio nas je da budemo vredni i pošteni. Da ne tražimo preko hleba pogače i da negujemo osnovne porodične vrednosti i moralne kodekse,rekao je Velibor svojevremeno i dodaje da Mija nije voleo da sinovi krenu njegovim stopama:
Koje su prve asocijacije vezane za Vašeg pokojnog oca, čuvenog Miju Aleksića? Po čemu pamtite detinjstvo, kakav je bio kao otac? Kojim vrednostima je vaspitavao Vas i Vašu braću?
-Prvo sto pomislim je tata...to je normalno, on je za mene jedino to i bio...tata..ćale.
Kao i svi ostali očevi bio je i veseo i tužan i ljut i zabrinut..znao je i da pohvali i da podvikne ako smo nesto zabrljali. Imao sam predivno, normalno, detinjstvo, koliko god to čudno zvucalo...u ono vreme su roditelji vaspitavali decu, učili ih su nas nekim drugim vrednostima...često je razgovarao sa nama ukazujući, učeći nas šta je dobro a šta je loše. Predan rad i poštenje su bile njegove vrednosti kojih se slepo pridržavao...mislim da je veći deo tih principa uspeo da usadi meni i mom pokojnom bratu.
Jeste li čuli od njega kako je uspeo da izbegne čuveni masakr 21.oktobra 1941. godine u Kragujevcu?
-Priča o Kragujevcu u stvari počinje na Rudniku, u Gornjoj Crnući, gde je otac završio osnovnu školu, nakon čega se porodica seli u Kragujevac. Svakojake priče nam je ispričao o svom detinjstvu...i to kako je išao u školu sa Vasom Pantelićem (ko je gledao Otpisane...inspektor Mišić, šef tajne beogradske policije) i sa Ljubom Tadićem...kako su ispred pleh orkestra, koji je redovno marširao i svirao gradom, lizali limun kako bi trubači počeli da greše...kako mu je Vasin pas na kapiji pocepao gajnc nove pantalone...a on je samo došao kod drugara da mu se pohvali…..a onda je došao rat. Tog dana su Nemci skupljali po gradu sve, kao odmazdu za svoje poginule vojnike...on je bez obzira na to otrčao do škole...tu su ih sve isterali na ulicu...celu gimnaziju...i poveli do baraka… Pričao je da su se mitraljezi jasno čuli...i da su osećanja bila pomešana...od straha do ravnodušnosti...sve je dugo trajalo...a onda je sve utihnulo i opet su ih postrojene poveli iz baraka ka gradu. Koliko znam otac je pitao jednog folksdojčera da li ih vode kući i kada je ovaj klimnuo glavom, rekao mu je da on blizu stanuje te ga je ovaj pustio… Kako je otac pričao, komandant mesta, koji je i naredio streljanje, bio je u to vreme na terenu oko Kragujevca sa svojim prevodiocem, profesorkom nemačkog jezika….kada su se vraćali i kada je profesorka shvatila šta se dešava uspela je da ga ubedi da prekinu...tata je rekao da ne bi oni prestali nego su ispunili broj ...i to ih je spasilo. Nije voleo da se priseća toga...radije se sećao malog praseta koga su on i njegova starija sestra sakrivali od oca kako ne bi završilo na trpezi….
Kada ste postali svesni njegove popularnosti u bivšoj Jugoslaviji?
-Verovatno kada su mi obrazi brideli i boleli od štipkanja mnoštva ljudi koje nisam poznavao...šalu na stranu...od malena sam znao da moj tata glumi u pozorištu. Tamo sam bio čest gost. I danas se naježim kada osetim miris scene, teških zavesa….mastiksa i šminke, ali to nije bilo dovoljno da krenem njegovim stopama. Čuvao nas je od javnog mnjenja koliko je mogao, ali čim izađemo, svi prilaze, traže autogram, gde god bili u Beogradu, Zagrebu, Bledu, Skoplju, Sarajevu, Splitu, Dubrovniku….i danas kada sam u restoranu sedim okrenut zidu...navika od onda, da izbegnem znatiželjne poglede. Tada nisam obraćao pažnju..on je bio uvek moj tata, a u stvari bio je mega zvezda u svim medijima i pozoristu i filmu i televiziji i radiju.
Sigurno je kroz Vaš dom prošlo mnoštvo glumačkih legendi koje su sarađivale sa Vašim ocem, koga posebno pamtite?
E, tu se svi varaju, pa , eto i Vi. Moj otac je, koliko sam čuo, bio izuzetno disciplinovan, poslušan i kako d a se izrazim, ugodan za saradnju. Poštovao je svoje postulate:
- Uvek počinji sve ispočetka
- Smešno je ono što je istinito
- Ne forsiraj ulogu nego je postepeno osvajaj ali sa strašću
- Daj sebi vremena da odigraš suštinu
- Igraj estradu kao najvišu komediju
- Od smeha do suza je samo jedan korak
- Voli publiku ali joj se ne udvaraj
- Igraj za partnera jer on igra za tebe
- Ceni reč ali i ćutanje
- Stotu predstavu igraj kao prvu ali bolje . Većina kolega je volela da radi sa njim. Poštovao je i slušao starije glumce. Kako je rekao jednom prilikom, zanat je učio od Ajvaza, Joze Laurenčića, Milivoja Živanovića. Mlađima je puštao da, kako je on govorio, lepršaju...nije ih gušio. Međutim, on je imao svoj krug prijatelja. Mnogi od njih nisu bili vezani za javni život. Od poznatih javnih ličnosti, kućni prijatelji su bili Vasa Pantelić, Đokica Milaković, Lola Đukić, Cune Gojković, Goran Paskaljević, Feliks Pašić.. Sećam se da je Miki Manojlović dolazio kada je postavljen mislim Kralj Lir u Narodnom pozorištu da pita za neke finese. Za mene to nije nepoznato jer je i moj otac odlazio kod Joze Laurenčića po savet kada je u Jugoslovenskom dramskom igrao Pometa u Dundu Maroju. Da iskoristim priliku i možda mnogima demistifikujem...sa Čkaljom je bio vise nego prijatelj, bez obzira što se privatno nisu družili...valjda im je bilo dosta što su po ceo dan bili zajedno na snimanjima ha ha ha.
Ističe se da je često prekorevan zbog prevelikog rada, da time rasipa svoj raskošni talenat, jeste li imali takav utisak?
-Nisam. Jeste izgarao radeći, trudeći se da da sve od sebe, ali po njemu se videlo da u tome uživa...obožavao je svoj posao i davao se do maksimuma publici, rediteljima, kolegama. Meni i bratu je to bilo zanimljivo...slušali smo ga kada uči tekstove i kikotali smo se kada je učeći glumeo u kuhinji za stolom, mahao rukama i pravio grimase. Znam da mu je najteže bilo kada je spremao monodramu „Daleko tamo“ za Festival monodrame i pantomime u zemunskom Narodnom pozorištu (današnji Madlenianum). Cela dnevna soba je bila nameštena kao scena. Tada je dobio srebrnu Kolajnu i izgubio 6 kilograma na težini.
Koliko se uvek nasmejani Mija sa televizijskih ekrana razlikovao od onoga u privatnom životu?
-Bio je prizeman i normalan. Nije glumeo život. Kako sam rekao, već veselio se, tugovao, ljutio, brinuo...bio je divan otac.
Koje uloge svoga oca smatrate najznačajnijim?
-U pozorištu su to Pomet (Dundo Maroje), Sirano (Sirano de Beržerak), Zganarel (Don Žuan), Tartif, sve uloge u Nušićevim predstavama, Proka, Jevrem Prokić, Agaton…
Na TV definitivno Servisna stanica, Ogledalo građanina pokornog, Diplomci, Vaga za tačno merenje.. Od filmova Maksim (Čovek iz hrastove šume), Ujka Blagoje (Dr.), Otac Pavle (Skupljači perja), Joška (Biće skoro propast sveta), Mike (Bokseri idu u raj) Aksentije (Maratonci), Deda (Varljivo leto‘68)...i naravno Gospodin Popović (Tango argentino).
Koji film ste pogledali više puta, znate li neku repliku koju najčešće ponavljate?
-Naravno...omiljen mi je Dr. i poznata scena sa profesorom Rajzerom u kafani kada prave koktel od svih srpskih pića...i naravno tata spalio Đenku...ostali samo dugmići.
Kako reagujete kada sada, u ovim godinama, pogledate na TV ekranima seriju ili film sa Vašim pokojnim ocem u glavnoj ulozi?
-Mnogi me pitaju kako se osećam...svako emitovanje na TV-u me podseti koliko dugo ga nemam, ali tada kažem svima da je to zaista retka privilegija...u stvari on nikada nije otišao, sve vreme je tu.
Imate li neku anegotu koju biste podelili sa nama?
-Dok je ležao u zemunskoj bolnici, supruga i ja smo mu došli u posetu...malo se ispričali, dok on nije zadremao...Odjednom , na vratima sobe se pojavio drugi bolesnik sa celom rodbinom koja mu je došla u posetu..njih desetak...Kako su se tiskali u vratima da ga vide..ja sam malo odreagovao...“ljudi zar ne vidite da se odmara“...a oni ce „ne brinite nećemo da ga budimo“ pa valjda zbunjeni rekoše “on je naš obožavalac“.
Koliko znači izložba o Miji Aleksiću, jedan glumac i drugi festivali koji čuvaju uspomenu na Vašeg oca?
-Pošto je Dom kulture Gornjeg Milanovca, organizovao Dane Mije Aleksića, sve nagrade koje su bile u posedu porodice smo dali Domu, kako bi bile izložene.
Hteo bih ovim putem još jednom da im se zahvalim što čuvaju uspomenu na mog oca, posebno Bobanu Stefanoviću koji je izložbu pripremio. Izložba, koja se sada nalazi u Kragujevcu, bila je i na Pulskom festivalu. Predivno je kada saznate da je svuda veoma posećena i predivno primljena.Pratim i grupe na društvenim mrežama. Mogu Vam reći da uspomena na njega nikako ne bledi...od Triglava do Đevđelije kako se kaže.Takođe mi je veoma drago sto vidim i osećam da nagrade koje nose ime moga oca laureati prihvataju sa velikim poštovanjem i ponosom i da ih smatraju kao podstrek da rade još više i bolje.
Pored glume, bio je i dobar slikar, šta je najčešće imao kao inspiraciju?
-Da veoma je voleo da stalno crtka i slika. U tome je nalazio svoj mir. Poznati slikar Nikola Graovac je bio nas porodični prijatelj. On ga je uveo u tajne te umetnosti. Često je slikao mene i brata, ali i mrtvu prirodu i pejzaže kada se za to ukaže prilika.
Ima li među mladim glumcima nekoga ko ,makar malo, podeća na Vašeg pokojnog oca?
Nezahvalno pitanje. Srpske akademije dramskih umetnosti su zaista rasadnik predivnih glumica i glumaca...pored svih laureata nagrade, Vesne Trivalić, Jezdića, Dugalića i Kičića, pomenuo bih Andriju Kuzmanovića, Gorana Bogdana, Igora Đorđevića, Viktora Savića i mnoge mnoge druge….
Autor: Mario Badjuk
Foto: Privatna arhiva
Pratite nas na našemTELEGRAM kanalu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu
