DANICA KRSTIĆ: Moja Prva kragujevačka gimnazija je jedno velelepno zdanje koje miriše na kulturu i istoriju

Kada si osetila da će muzika biti tvoja životna misija?

*Iskreno, ni danas se ne osećam kao da je muzika moja životna misija, nekako sam se od početka srodila sa njom. Pretpostavljam da je to tako zato što sam jako rano počela da se bavim javnim izvođenjem tradicionalne muzike i zbog toga mi se čini da je muzika deo mene, a ne neka misija gde kada dođe do kraja piše ,,mission completed’’.

Sa šest godina pevala si na otvaranju Dečje olimpijade u Brnu, sećaš li se tog nastupa?

*Saznala sam da sam pevala na Dečijoj olimpijadi par godina kasnije, kada sam malo porasla (toliko o mojoj svesnosti sa šest godina). Oduvek sam bila pomalo čudna, ružno je reći nezainteresovana, ali istina je, nekako me je uvek interesovalo samo da izađem na scenu i da pevam. Imam utisak i da se ceo svet ruši oko mene, ja bih I dalje pevala. Elem, čini mi se da je čitaocima već jasno da nisam imala predstave koliko je to bilo nešto bitno I značajno za moju skromu karijeru u tom trenutku, a cele turneje I nastupa se sećam kroz maglu. To mi je bila prva turneja I sećam se da su moji roditelji premirli od straha jer se nikada nisam javljala na mobilni telefon koji sam stalno zaboravljala u hotelu, a bila sam najmlađa u društvu I sećam se da sam bila operećena time da svima kupim suvenire.

Po čemu pamtiš odrastanje I školovanje u Kragujevcu?

*Bili su to prelepi dani moram priznati, ali svaka priča ima dve strane. Detinjstvo mi je bilo ispunjeno, dosta sam vremena provodila sa bakom i dekom i svašta su me nešto naučili... da vezem, šijem, heklam, spremam super klopu, da popravljam obuću, zakucavam eksere...onda je krenula jedna osnovna škola, druga osnovna škola (muzička), pa folklor, pevanje, neki sportovi, svašta sam radila nešto, a vršnjaci nisu uvek bili bajni i čarobni. Onda dolazi srednja škola, sjajni profesori, neka nova iskustva, novi ljudi, novi izbori i par godina kasnije eto mene u Beogradu. Kragujevac i dalje osećam kroz nekakvu toplotu i ušuškanost, ali sa druge strane me je u stezao, gušio, tako da iako mi je bilo teško da izađem iz svoje zone komfora, Beograd mi je otvorio potpuno nove vidike i pružio nove opcije.

Koliko se današnja omladina razlikuje od tvojih vršnjaka?

*Nemam predstave, jer se trudim da živim u svom mikrosvetu, izolovano od svega što bi potencijalno moglo da me uznemiri, ne bavim se tuđim životima i to je to. U suštini imam utisak da sve generacije imaju svoju promenu ,,evoluciju’’ i to ne mora uslovno da znači da je to gore, jer su drugaciji od nas, deci su danas dostupnije informacije za šta smatram da je sjjano , jer zapravo od roditelja te dece zavisi kako će mladi obraditi te informacije I koristiti ih u daljem životu.

Prvi nastup imala si 2001. Godine sa Biljom Krstić. Koliko ti je pomoglo to iskustvo I da li si dobila neki koristan savet od Bilje koji ti je pomogao u tvojoj karijeri?

*Taj nastup je svakako velikim delom usmerio moj život ka muzici, jer do tog trenutka niko nije ni na pameti imao ideju da ja možda znam da pevam. Ja sam bila toliko mala da je bilo rano da mi bilo ko upućuje savete, ali pretpostavljam da je Bilja rekla nešto tati i mami kao savet za prvu pomoć.

Kako je došlo do saradnje između tebe i grupe Balkanika?

*Još jedna od mojih životnih anegdota!!! Pošto sam jako mlada ušla u svet biznisa, tata je oduvek vodio računa o mojoj karijeri, pa je tako u jednom trenutku rešio da budem I članica Balkanike. Jedini problem je bio to što sam imala čitavih trinaest godina, pa mu je Sanja rekao da ne može da bude bebisiterka I da se javi kada se opunoletim. Naravno ni tata, ni Sanja nisu sačekali mojih osamnaest godina, nego sam već od šesnaeste godine postala redovni član

Tvoj prvi hit “Suze za kraj” popularan je I danas? Ima li žala što nisi otišla na Evroviziju sa tom numerom?

*Da mi se ta numera desila sa bar dvadeset i kusur godina i da tad nisam otišla na Evroviziju , pretpostavljam da bi bilo tuge, ali sa devetnaest godina ići kao solista I preteći u jednom komadu Evroviziju mislim da bi bilo revise. Ta 2015. Je bila savršena psihička, a I fizička priprema za ono što je usledilo 2019.

Kakva iskustva nosiš iz 2018.godine kada ste se našli u finalu Evrovizije? Po čemu pamtiš taj događaj?

*Za mene je to bilo veoma stresno iskustvo, nikada to nisam krila, zbog čega sam popila dosta prekora, ali pošto svi znaju da sam iskrena i otvorena osoba, nije me ni bilo briga. Najlepši deo Evrovizije su Evrovizijski fanovi, koji su opterećeni svim izvođačima i znaju o nama, pa čak stvari koje smo i sami zaboravili, i pored sveg stresa, odgovornosti i obaveza, oni su uvek tu bili da nas podrže i pruže nam mnogo ljubavi koje nam je ponekad baš falilo.

Može li uspešna karijera u Srbiji da se gradi bez tabloida, žute štampe , podmetanja…

*Ako se moja karijera priznaje kao uspešna, onda može. Naravno, uvek će se neko naći da vas oplete bili krivi ili ne, ali pretpostavljam da je sve to deo posla.

Postoje li izvođači sa muzičke scene Srbije koje ceniš po kvalitetu?

*Naravno, sve kolege cenim! Nije bitno uopšte više na koji je način sve to upakovano i plasirano javnosti, jer svako ima svoj način izražavanja i kakav utisak želi da ostavi na masu, bitno je da se ceni svačiji trud i rad i da se zna red šta se gde sluša i u kom ambijentu.

Najmalđi si solista Radio Beograda, koliko trajnih snimaka si snimila do sada?

*Prestala sam da brojim odavno, svakako je u pitanju dvocifreni broj, čak je moj prvi album ,,Pod gorom se šetalo devojče’’ nastao tako što smo izabrali neke od arhivskih snimaka i objavili ih kao izdanje za PGP RTS.

Kako vratiti izvornu muziku publici?

*Imam utisak da se prizvuk tradicionalne muzike kroz određene elemente i sam nalazi put do scene, jer svako ko je ispratio ovogodišnji Izbor za pesmu Evrovizije može i sam da zaključi da je dosta muzičara pribeglo korišćenju materijala iz tradicionalne muzike. Naravno, najlakši način doviti se publici po pitanju izvornih pesama jeste neki prijatan aranžman i lepa emocija.

Godine 2016. snimila si samostalni album “ Pod gorom se šatalo devojče ”, kakve su bile reakcije publike?

Takav album je bio i očekivan za objaviti kako mnogi kažu. Svakako sam zadovoljila potrebe svoje publike i ono što mi je super jeste što se album i dalje štampa i prodaje, ali uvek ima i onog dela publike koji i dalje željno iščekuje nešto poput pesme ,,Suze za kraj’’.

Koliko vremena provodiš u rodnom Kragujevcu?

Nažalost , ne revise, jer imam dosta obaveza u Beogradu, ovde sam već osam godina I lakše mi je zbog posla kada sam ovde, a I saradnici su navikli da sam im na raspolaganju stalno. U međuvremenu mi se desila I ljubav, verenik mi je rodom iz Beograda, tako me je život vezao za taj ,,Beli grad’’.

Na koja bi mesta odvela stranaca da poseti naš grad?

*Prva kragujevačka gimnazija kao jedno velelepno zdanje koje miriše na kulturu i istoriju, naravno nedaleko odatle pozorište ,,Joakim Vujić’’ i Spomen park koji nas ne veže za baš toliko slavnu istoriju.

Šta nam lepo pripremaš za 2022. godinu?

Ja stalno najavljujem neki album i da priprema traje i dalje, ali me je COVID-19 fino poremetio u planovima, tako da hajde da se nadamo da ću uskoro stvarno završiti taj famozni album i uspeti da ga objavim do kraja godine. Nešto lepo što se desilo na kraju 2021. a ne treba izostaviti jeste objavljivanje singla za PGP RTS pod nazivom “ Izgubljena ljubav ” , tako da nisam ostavila svoje slušaoce u potpunosti bez muzike.

Autor: Mario Badjuk

Foto: Dušan Petrović, privatna arhiva