PRIČA IZ LUKSEMBURGA KRAGUJEVAČKOG RUKOMETAŠA: „Radnički pamtim kao klub koji mi je dao šansu da radim ono što volim”

Odrastao si u Kragujevcu, koje naselje je obeležilo tvoje detinjstvo?
- Odrastao sam u Sušici i uvek se rado sećam perioda odrastanja i sve što prati taj period.

Kako je izgledao zabavni život mladih u tom vremenu, kada nije bilo društvenih mreža?
- Svi smo jedva čekali da završimo sa školom i odmah se skupljali u popularnim „borićima“ gde smo igrali fudbal, odbojku.. .nije trebalo da zovemo jedni druge već smo se okupljali spontano. Ako bi nam zafalilo igrača, onda smo zajedno išli od vrata do vrata i zvali ostale koji iz nekog razloga nisu mogli da dođu. Mogu reći da su nas tad roditelji jedva uspevali da nateraju da uđemo u kuću, dok sada mi našu decu teramo da izađu napolju.

Kada si odlučio da će sport biti tvoj životni poziv?
-Ne mogu da kažem da sam ja tu mogao nešto da odlučim ili ne, sve se samo namestilo, ali je velika ljubav prema sportu usmerila moj put. Išao sam u OŠ Jovan Popović gde su atletika i rukomet bili popularni sportovi, ja sam počeo sa atletikom , a posle uporedo nastavio i sa rukometom kod prof. Zvonka Jovanovića za kog mogu da kažem da je jedan od „krivaca” za moje sportske početke. Posle osnovne škole , moja upornost u rukometu je dala rezultate i tako je rukomet postao moj životni poziv.

U kojem klubu i kada si započeo svoj sportski uspeh?
-Nisma imao previše izbora jer u Kragujevcu rukomet sam mogao da treniram samo u Radničkom, ali u jednom periodu se pojavio RK Lepenica koji se brzo pripojio Radničkom.

Po čemu pamtiš svoj „ Radnički “ iz kojeg si ponikao?
-Radnički pamtim kao klub koji mi je dao šansu da radim ono što volim, kada počinjemo da se bavimo sportom niko od nas ne gleda da li će mu to biti profesija od koje će moći da živi ili samo hobi, svi smo počeli da se bavimo sportom iz ljubavi prema istom. Kod mene je to preraslo u nešto više od sporta. Radnički je bio i ostao moja prva sportska ljubav gde sam upoznao puno prijatelja za ceo život.

Tokom života, promenio si puno klubova.. u kojem su bili najbolji uslovi za tebe?
-Teško je izdojiti jedan, ali ako moram onda je to svakako Wisla iz Plocka(Poljska) jedan od klubova u kom sam imao najbolje uslove, što je samo po sebi bilo i normalno jer smo igrali ligu šampiona.

Kako je izgledao povratak u matični klub „ Radnički“? Koji trofej sa klubom ti je najdraži?
-Rekao bih da se sve dobro „namestilo”, Radnički je izborio plasman u evropsko takmičenje , prvi put u istoriji, ušli smo u pregovore i brzo se dogovorili , jer sam i ja imao želju da te godine budem u Srbiji je mi je supruga bila u drugom stanju i želeli smo da nam se sin rodi u Srbiji. Što se trofeja tiče sa Radničkim ih nije bilo, ali smatram velikim uspehom igranje u finalu „Challenge” kupa u debitanskoj sezoni i mislim da je to i dalje najvići klupski uspeh!

Možeš li tačno da nabrojiš sve zemlje u kojima si nastupao?
-Još uvek mogu... ☺ Poljska, Turska, Izrael, Grčka, Portugal, Saudijska Arabija, Italija, Svedska, Madjarska, Lukseburg i naravno Srbija!

Sada si u Luksemburgu, kako si se snašao u novom klubu?
-Ovde sam već 4 godine i mogu reći da sam se dobro snašao, došao sam na 4 meseca , a na krjau će se ispostaviti da je tih 4 meseca u potpunosti promenilo životni put i da ću ostati ovde da živim. Pošto je karijera na samom kraju , počeo sam i sa trenerskim poslom da se bavim.

S obzirom na to da se sumiraju sportski rezultati protekle godine, kako si zadovoljan svojim učinkom?
-Pa ne mogu reći da sam baš prezadovoljan rezultatima , jer je za vreme pandemije bilo teško održati sportsku formu a i da se ne lažemo, godine stižu! ☺

Koja je glavna razlika koju si uočio do sada, između rada u Srbiji i Luksemburgu?
-Glavna razlika je u shvatanju sporta uopšte. U Luksemburgu je za većinu ljudi to hobi iako mogu da postižu mnogo bolje rezultate jednostavno im to nije prioritet. Infrastruktura je fenomenalna, na svakom koraku su hale, zatvoreni/otvoreni bazeni, teniski tereni itd... Mislim da je Srbija i dalje daleko od tog nivoa, ali sa druge strane za nas je sport nešto više od igre.

Pratiš li rezultate kragujevačkih sportista?
-Naravno, sada je sve to lakše, jer je na dohvat ruke sve, puno portala, YouTube kanala prate dešavanja tako da mogu reći da sam dobro informisan i radujem se uspesima koji se postižu u poslednje vreme.

Kako ti izgleda život u Luksemburgu? Šta ti nedostaje iz zavičaja?
-Pa dugo sam već u inostrastvu tako da sam se navikao na život van Srbije. Nedostaju prijatelji, ali trudim se da budem u kontaktu sa njima ali i koristim svaku priliku da se vratim u rodni grad pa makar to bilo i na 7 dana.

Smeta li ti što je i dalje, od kolektivnih sportova, u prvom planu uvek fudbal, koji je u vrlo lošem stanju poslednjih godina?
Mi iz drugih sportova smo se na to navikli i ne mogu da kažem da mi to smeta ili ne, jednostavno je to tako svuda i od kukanja nećemo imati nekog napretka. Ostaje nam da se borimo za naš sport, popularizujemo ga u školama jer samo iz velike baze možemo doći do kvaliteta.

Kolio ti u svemu znači podrška porodice ?
-To je nešto što je uvek na prvom mestu i bez podrške porodice ništa ne bi imalo isti ukus pa makar to bio i veliki uspeh.

Možeš li da mii predložiš za sagovornika uspešnog sportistu iz Kragujevca koji nastupa van Kragujevca?
-Znam puno naših sportista koji sa uspehom predstavljaju naš grad u inostranstvu, ali ja ću ostati u rukometu i predlažem Milana Djukica, mog bivšeg saigrača, koji sa velikim uspehom igra u Makedoniji.

Autor : Mario Badjuk
Foto : Privatna arhiva