Šest meseci političkog eksperimenta, uličnih blokada, razbacanih zahteva, i atmosfere koja je više ličila na opsadno stanje nego na demokratski dijalog — to je bilans perioda koji će ostati upamćen kao jedno od najturbulentnijih poglavlja u političkom životu Srbije poslednjih decenija.
Ipak, danas, na ulicama, na trgovima, na univerzitetima, oseti se nešto drugo. Ne više bunt, ne ni nada, već — zasićenje. U vazduhu visi pitanje koje svi osećaju, ali ga malo ko glasno izgovara: Da li je vreme da Srbija konačno krene dalje?
Od studenata do kandidata
Početak protesta obeležen je nejasnim studentskim zahtevima koji su vremenom evoluirali u suštinski političke — od borbe protiv izbora, do zahteva da se upravo na njima učestvuje. Paradoks koji je teško objasniti. Ideja o studentskoj parlamentarnoj listi postala je simbol tog zaokreta, pokušaja da se politička moć stvori vaninstitucionalnim putem, a zatim legitimizuje kroz institucije.
Naravno, pravo na političko delovanje je ustavno i legitimno. Ali odluke o izborima, njihovom terminu i obliku, donose se u institucijama i od strane onih koji su na izborima dobili poverenje građana — dakle, većinske Srbije. Sve ostalo je pokušaj političke ucene kroz pritisak i haos.
Agresija kao metod
U proteklim mesecima, svedočili smo scenama koje ne priliče akademskoj zajednici. Jaja, kamenice, uvrede, verbalno i fizičko nasilje — prema svakome ko je drugačije mislio. Ljude su nazivali "ćacijama", "krezubima", pokušavali da ih javno ponize. To nije borba za demokratske vrednosti, to je čist primitivizam.
Danas, kako protesti kopne, ostaje gorak ukus neostvarenih ambicija i prepoznatljiv zamor materijala. Ne viče se više „PUMPAJ“ na utakmicama, energija je iščezla, entuzijazam splasnuo. Ulazimo u zonu letargije i zamene ideala političkim oportunizmom.
Akademska kriza — dugoročna cena
Ono što ostaje kao kolateralna šteta ovog perioda jeste stanje na državnim univerzitetima. Umesto političke krize, sada se otvorila univerzitetska kriza. Predavanja su obustavljena, brucoši u nedoumici, prijemni rokovi pod znakom pitanja. Fakulteti, koji se delimično finansiraju iz školarina, već osećaju posledice.
Da li će život sam pronaći rešenje? Moguće. A to rešenje možda neće biti povratak na stare staze, već migracija ka alternativama — privatnim univerzitetima, stranim licenciranim institucijama koje nude stabilnost, priznat program i sigurnost. I to po višim cenama, koje će građani izgleda biti spremni da plate, samo da njihova deca ne studiraju pod blokadom, megafonom i političkim parolama.
Opozicija u raskoraku
Za opoziciju je ovo period potpunog političkog debakla. Umesto saveznika, studenti su im postali kritičari, zahtevajući ne reformu, već — povlačenje. Samoponištenje kao jedini doprinos. U takvom okruženju, bez plana i bez naroda, opozicija gubi čak i simbolički prostor.
Katarza ili sunovrat?
Možda je upravo ovo trenutak za katarzu. Za kraj jednog eksperimenta i početak povratka u realnost. Da se ulice isprazne, da fakulteti prorade, da institucije nastave svoj tok, a da društveni dijalog dobije formu, ton i mesto koje mu priliči — parlament, univerzitet, mediji.
Normalnost možda ne donosi naslovne strane, ali donosi sigurnost. A to je ono za čim Srbija danas vapi.
Jer dovoljno je bilo urlika — vreme je za razgovor. Dosta je bilo zastava i megafona — vreme je za knjige, posao i život. Vreme je da Srbija nastavi tamo gde je nasilno zaustavljena.
Pratite nas na našemTELEGRAM kanalu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu
