Užasnut streljanjima u Kragujevcu ovaj Nemac decenijama širio istinu o kragujevačkim žrtvama

Sve što sam doznao u Kragujevcu o nacističkim zločinima užasnulo me je i motivisalo da svoje đake u Nemačkoj podučavam o zlu nacizma. Ovim rečima Nemac Verner Ekert (78), penzionisani srednjoškolski profesor istorije iz mesta Verl u pokrajini Severna Rajna-Vestfalija, započinje priču o svojim mladalačkim posetama bivšoj Jugoslaviji. Zahvaljujući gotovo slučajnom poznanstvu s Kragujevčankom Jelenom Timotijević i njenim suprugom Vidosavom, Ekert je imao prilike da se šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka u tom gradu upozna sa istorijskim činjenicama o streljanju civila, posebno đaka, 1941. godine. Potresen tim saznanjima, o kojima se tada u Nemačkoj ćutalo, on je na primeru kragujevačkog masakra svojim učenicima decenijama širio istinu o masovnim nacističkim egzekucijama nad civilima.

Rođen 1944. u jeku Drugog svetskog rata, Ekert je, nakon završene gimnazije u Videnbruku i studija, radio u srednjoj školi. On za „Politiku” kaže da njegove veze s našim podnebljem sežu u porodičnu prošlost. Njegov otac je rođen u tadašnjoj Austrougarskoj, i to u Velikom Bečkereku – današnjem Zrenjaninu – gde je živeo sve do nemačkog napada na Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine.

„Tada se trajno preselio u Nemačku i zaposlio kao mesar u gradiću Reda u Severnoj Rajni-Vestfaliji, a 1944. se oženio mojom majkom. Pred kraj rata je regrutovan za Folksšturm (nemačka narodna milicija koja je obuhvatala one koji nisu regrutovani u neku vojnu jedinicu – prim. D. B.). Ta organizacija je brzo rasturena, a otac je dobio posao u fabrici nameštaja. Penzionisan je ranije, zbog posledica ratnih trauma, a umro je 1984. godine. Inače, jedan od očeve braće je stupio u Vafen-SS divizije”, objašnjava Ekert.

On kaže da za vreme svog školovanja gotovo ništa nije mogao da na časovima istorije nauči o nacizmu i nemačkim zločinima.

„Ta tema je vešto izbegavana i mnogo više pažnje se posvećivalo navodno bitnijim periodima Nemačkog carstva, odnosno ’drugog rajha’ i Prvog svetskog rata. O Aušvicu i drugim koncentracionim logorima nije se govorilo ni u školi, ni u porodici. Moj otac je u takvim razgovorima uvek ćutao, kao i drugi pripadnici njegove generacije. Mislio sam da krije neku tajnu i počeo sam da proučavam njegovu prošlost i poreklo. Jer ako dete nasluti da roditelji nešto kriju od njega, to samo raspaljuje njegovu radoznalost”, navodi Ekert.

Tako se zainteresovao za naše podneblje. A onda se 1963. prvi put uputio u našu tadašnju zemlju, nakon smrti očeve sestre iz Bečeja. Sa školskim drugom Andreasom je proputovao i druge krajeve SFRJ, a na putovanju vozom od Dubrovnika ka Sarajevu upoznao je Jelenu Timotijević, tada gimnazijalku iz Kragujevca, koja se sa društvom iz škole takođe vraćala s mora. Ona za naš list ovako opisuje taj susret:

„Moje društvo i ja smo sedeli u kupeu, a dva mladića sa stvarima satima su stajala u hodniku voza jer nije bilo slobodnih mesta. Bili su približno naših godina. Pozvali smo ih u naš kupe, što su zahvalno prihvatili. Bili smo mladi i druželjubivi i za tren oka su prevaziđene barijere. Uz mnogo smeha smo ih učili da igraju tablić, a kasnije smo razmenili adrese. Pošto sam samo ja iz grupe gimnazijalaca učila nemački, Vernerovo i moje dopisivanje se održalo. Tako je nastalo prijateljstvo koje traje i danas i u koje su se vremenom uključili Vernerova sadašnja supruga Helga i moj sadašnji suprug Vidosav”, objašnjava Jelena Timotijević.

Tako je Ekert, koji je u našoj zemlji ponovo boravio 1967. i 1977. godine, u oba navrata bio gost Timotijevića u Kragujevcu. Tada je obišao Šumarice, spomen-učionicu u kragujevačkoj gimnaziji, Muzej 21. oktobra...

„Bio sam užasnut onim što sam video i doznao o egzekucijama čiji počinioci nisu prezali da ubijaju i decu”, kaže Ekert.

Naročito ga je potreslo kada je saznao da je i brat Jeleninog supruga Vidosava streljan u Grošnici kod Kragujevca. I to u istoj kući u kojoj je, kako kaže Jelena Timotijević, Ekert primljen kao gost.

„Vidosavljeva majka je, baš kao i moj otac, shvatala da krivicu ne treba pripisivati potomcima, niti onima koji, poput Vernera, nisu ni rođeni u vreme tih zločina. Verner se oduševljavao stavovima mog oca, koji je u Drugom svetskom ratu bio zarobljenik u nemačkom oficirskom logoru u Hamelburgu, ali je uvek tvrdio da nikada ne može ceo narod da bude kriv, već samo pojedinci”, ističe Jelena Timotijević.

Potvrđujući ove navode, Ekert dodaje da su mu Jelenini roditelji, nakon što ih je upoznao, uvek služili kao uzor. I da je nakon saznanja o nacističkim zločinima u našoj zemlji, učenicima u Nemačkoj o zlu nacizma, antisemitizma i jednoumlja govorio više nego što je pisalo u tadašnjim udžbenicima. Na njegovu inicijativu svaki razred je na ekskurzijama obilazio mesta na kojima su bili koncentracioni logori u Nemačkoj, ali i Poljskoj, Austriji, Čehoslovačkoj...

„Zbivanja u Kragujevcu, o kojima sam razgovarao s Jelenom, bila su uvek u središtu istorijskih lekcija u svim razredima kojima sam predavao. Rasizam, antisemitizam i nacionalizam su hronične bolesti koje se stalno ponavljaju u talasima. Jedino obrazovanjem i čovekoljubljem možemo da im se suprotstavimo”, zaključuje Verner Ekert.

Pomoć izbeglicama

S obzirom na svoje višestruke veze sa Srbijom i nekadašnjom Jugoslavijom, Verner Ekert je nakon krvavog raspada SFRJ sa suprugom Helgom pomagao izbeglicama koje su s našeg podneblja bežale u Nemačku. Između ostalog, Ekertovi su primili dve porodice iz BiH, pomažući im oko školovanja, studiranja i zaposlenja. Verner je takođe sa svojim učenicima organizovao i prikupljanje novca za izbeglice koje su prebegle u Srbiju. I danas, u penziji, Helga radi u dobrotvornoj organizaciji, a Verner pomaže izbeglicama sa zaraćenih prostora širom sveta da dobiju boravak u Nemačkoj.

Izvor: Politika