BRANKICA JANKOVIĆ, za IKG: “Kragujevac mi je posebno drag zbog blizine mojoj rodnoj Donjoj Gorevnici ispred Mrčajevaca”

Imate li kontakt sa Gradom Kragujevcem koji se ubrzano razvija u svim sferama života?
*Kragujevac mi je posebno drag zbog blizine mojoj rodnoj Donjoj Gorevnici ispred Mrčajevaca.
Do skoro sam, zbog lepote i nekog popsebnog osećaja širine uvek išla preko Kragujevca do
mog sela, ali sada je tu “Miuloš Veliki”. Institucija , koju vodim, ima dobru saradnju i sa
lokalnom samoupravom i civilnim sektorom u sprovođenju različitih aktivnosti na polju
unapređenja ravnopravnosti građana i građanki. Ono što mi je izuzetno drago što sam videla da
je obnovljena zgrada Prve kragujevačke gimnazije, koja je stradala u požaru 2018. i koja
predstavlja nepokretno kulturno dobro i spomenik kulture od velikog značaja. U vremenu kada
se mnogi trude da marginalizuju značaj obrazovanja, ovo je dobar primer da ima još puno onih
kojima je istorije i kulture zaista stalo.

Koliko ste zadovoljni zaštitom ravnopravnosti u protekloj 2021.godini?
*Iz godine u godinu situacije je popravljala, ali onda su našle u dve pandemijske godine koje su
mnogo toga promenile, Tako da teško da mogu reći da sam zadovoljna.
Godina za nama na ispit je stavile mnogo toga , pa i ljudska prava. Mnogo više su se izoštrile
razlike među ljudima, pa su oni koji po prirodi svog postojanja ne mogu sami o sebi da se
staraju postali još izloženiji neravnopravnosti. Posebno su bili ugroženi– najstariji i osobe sa
invaliditetom,, a naročito deca sa invaliditetom. Bilo je teško ostvariti ravnopravnost u oblasti
zdravstvene zaštite, ali kao jedan od problema koji se ponavlja iz godine u godinu je i nasilje
nad ženama. No za razliku od predhodnih godina kada je reč o nasilju nad ženam u tri velika „
medijska talasa”, početkom, sredinom i na kraju godine imali smo situaciju kada su se žene
osnažile i progovorile o toj temi. To jeste otvorilo pandorinu kutiju, ali I ohrabrilo mnoge žene da
se bore za svoj život. Ja sam od onih koji veruju u svakodnevne male korake i koji na duže
staze daju rezulztat. Nikakve velike reči, ni koraci sedam milja. To znači gledati dugoročno.
Svaki uspešno rešen slučaj diskriminacije je od pomoći, zato što šalje pravu poruku društvu. Za
prave, održive korake i vidljive rezultate nije dovoljno da se donose zakoni i da prođe deset
godina njegove primene. Za poštovanje principa ravnopravnosti potrebno je promeniti kulturni
model ponašanja. Aktuelni model odlikuju potpuno neracionalne i bespotrebne podele na „za“ i
„protiv“. O ravnopravnosti se mnogo govori da se čak bojim da se reč može devalvirati. Pitanje
ravnopravnosti je previše osetljivo i mora se posebno čuvati od pogubnog uticaja manipulacija i
dnevne politike Poštovanje ljudskih prava i različitosti, zaštita ravnopravnosti i tolerancija su
civilizacijska dostignuca I zato je to borba koja ne prestaje I u kojoj se ne posustaje jer se
ljudska prava moraju braniti svaki dan- uvek neko negde ta prava krši.

Po Vašem mišljenju, teže je starijim ili mađim ljudima u ovom vremenu
pandemije?
*Teško je i nezahvalno meriti kome je i koliko teško. Ono što sigurno mogu da kažem je da i
starijima i mlađima potrebna pomoć i da je oni traže, a to nam pokazuje broj pritužbi na
diskriminaciju po osnovu starosnog doba koji je na drugom mestu u ukupnom broju pritužbi
koje dobijamo. Upravo zbog toga smo prošle godine uradili dva posebna izveštaja – Poseban

izveštaj o diskriminaciji starijih i Poseban izveštaj o diskriminaciji dece. I jedan i drugi, kao
ustalom i naš prethodni Redovni godišnji izveštaj pokazali su da su osetljivije grupe teže prošle
kroz pandemiju. Aktuelna zdravstvena kriza još više je ogolila i u prvi plan izbacila probleme
starijih – teže dostupnu zdravstvenu zaštitu za stanja koja nisu povezana sa Covid-om,
ograničavanje usluga socijalne podrške, ograničavanje kretanja, nemogućnost poseta
domovima za stare. Bilo je, da podsetim, i krajnje neprimerenih komentara u javnosti naročito u
početku krize – da virus neće biti veliki problem, jer napada samo starije. To, nažalost, mnogo
govori o tome kakav odnos kao društvo imamo prema najstarijem delu stanovništva.
Istovremeno, deo ovih problema deli i mlađa populacija – jer i njima je odlazak lekaru bio
otežan, ali su s druge strane podneli teret krize i u segmentima koji su vrlo važni tokom
odrastanja. Mislim pre svega na obrazovanje – škole i fakulteti već dve godine funkcionišu u
vanrednom režimu u kojem ima trpe i deca i roditelji. Pri tom, ne ostaju uskraćeni samo za
lekcije, nego i za druženja i socijalizaciju. Već sada, upozoravali su psiholozi, treba da
razmišljamo o propuštenoj socijalizaciji mladih i posledicama koje će se videti i u mentalnom
zdravlju. Kada sve to dodamo na već poznate probleme (npr. mladi teže dolaze do posla jer im
zbog nedostatka radnog iskustva, poslodavci ne daju šansu), nije teško zaključiti da ćemo u
godinama koje dolazi o mladima tek govoriti.

Da li se naša Vlada bavi starim osobama na selu? Kako oni žive?
*Proces starenja stanovništva predstavlja najznačajniji trend o kome se puno raspravljs jer
posledice tog procesa se ne mogu ignorisati. Izveštaj koji sam pomenula pokazuje da proteklih
godina beležimo porast siromaštva među najstarijima i da čak 60% starijih smatra da nisu
ravnopravni u društvu. Među njima, stariji koji žive na selu još su, uslovno
rečeno,“neravnopravniji”.Starenje stanovništva, pre svega, zahteva adekvatne odgovore kroz
javne politike koje bi omogućile kvalitetan i produktivan život starijih. Paralelno sa starenjem
odvija se i proces urbanizacije i velikih migracija mlađih ljudi sa sela u gradove. Za starije osobe
koje žive u udaljenim seoskim sredinama ovakva situacija predstavlja pogoršanje kvaliteta
života i socijalne podrške, nedostatak zdravstvenih i socijalnih usluga, servisa i infrastrukture.
To zapravo znači da usluge koje su starijim osobama zakonski zagarantovane u nekim
slučajevima im nisu dostupne. Starija osoba ima zagarantovanu zdravstvenu i socijalnu zaštitu,
ali da bi ostvarila ove usluge mora da dođe do susednog sela ili obližnjeg grada. Međutim, u
mnogim selima ne postoji adekvatan transport ili ne postoji autobuska linija uopšte. Da li se
Vlada bavi položajem starijih – rekla bih da, ali nikad dovoljno. Mnogo više se svi moramo
posvetiti starijima na selu.

Imamo veliku apatiju među mladim ljudima, sve više je samaca koji i u 35. Godini žive na
teret roditelja, gde je izlaz?
*Imam utisak da patimo od ozbiljnog deficita optimizma i nade, pa nam u tuđem dvorištu čak i
„trava izgleda zelenije“. Prevedeno na jezik današnjice aktivizam i sreća kao da postoje samo
na društvenim mrežama. Prestraši me slika svaki put kada u kafuću vidim mlade za istim stolom
kako više vremena provode na telefonu, nego u međusobnom razgovoru. Potrebno je fokus, pre
svega mlađih generacija, iz virtuelnog vratiti u stvaran svet. Umesto igrica na računaru, pokušati
sa igrama terenu, umesto slika i „reelsa“ razgovarati...A ovo je važno jer se time stvaraju mini
socijalna okruženja u kojima se ljudi upoznaju, druže, pa i zaljubljuju. Potrebno je iskustvo da
biste se lakše odlučili na neke krupne životne korake. Volela bih da grešim i da postoji neko
„instant“ rešenje jer bi me ono poštedelo svakodnevne borbe sa mojim sinovima da se život
odvija i u ovom realnom nevertuelnom svetu a ne samo on-line. Narvno, verujem u mlade I
snagu mladosti koja je kroz istoriju bila pokretač mnogih promena. Možda nama starijima deluje
kao da se na nivou globalnih promena dešavaju nepopravljive stvari a možda su one dobre i
nama samo suviše velike za razumevanje.?! U svakom slučaju na nama je da budućim
generacijama ostavimo najbolju zaostavštinu a budućnost je svakako u njihovim rukama.

Puno buke bilo je oko zlostavljanja žena , naročito glumica koje su veoma hrabro Ijavno
progovorile o toj osetljivoj temi?
*Cela prethodna godina bila je obeležena ispovestima o seksualnom nasilju, uznemiravanju,
zlostavljanju. Tako je počela, tako se i završila. Mislim da je razbijen zid ćutanja i da su se žene
ohrabrile. Jasno je da ovakave ispovesti i javnih ličnosti i običnih žena moramo shvatiti kao
poziv u pomoć. Dakle, jasno je da se promene dešavaju i da se društvena klima menja. U tome
ogromnu ulogu imaju mediji, kao i što više javne osude, gde će stid i strah osećati oni koji su
izvršili nedopustiva dela i radnje. Ali bih da istaknem kao veoma važno: svako od nas može i
treba da utiče, da menja uvreženi i ukorenjeni patrijarhalni obrazac, sastavni deo mentaliteta,
koji podrazumeva muškarca koji ima kontrolu, moć, posedovanje, a ženu koja je objekat i
svojina, koja bespogovorno sluša. To moramo da menjamo. Iako znam da ne može ni brzo ni
lako, jer lanci patrijarhata su toliko jaki da svaki put kada pukne neka karaika taj lanc počne još
čvršće da steže. Ipak nazad se ne možemo vratiti čak i da neko hoće.

Srbija ima Zakon o zabrani diskriminacije, da li je primenjiv na svakodnevnu
praksu?
*Zakon je solidan , nije savršen ali je primenljiv Mi kao institucija koja štiti pravo na
ravnopravnost, svima pružamo zaštitu. Postavili smo visok standard koji je neformalno
ugrađen u sam koncept ljudskih prava, jer nijednog građanina ili građanku koji nam se
obrati ne ostavljamo bez odgovora i pomoći kada je to moguće, čak i kada nije u pitanju
diskriminacija. Građane najviše boli nepravda i “ćutanje administracije” i zato moramo voditi
računa o pravdi koja u svojoj suštini upravo temelji ravnopravnost kao jednu od ključnih
vrednosti – nema ostvarivanja ni drugih prava ako nismo ravnopravni.

Epidemija je pokazala koliko je bitna solidarnost. Vlada ocenjuje da smo taj ispit položili,
Vaše mišljenje?
*U pravu ste da je pandemija, zajednička nevolja na svetskom, regionalnom i
pojedinačnom nivou, koja je u prvi plan, naročito na početku, izbacila značaj solidarnosti.
Ja je vidim kao deo našeg kulturnog identiteta, zbog čega smo tokom krize bili u prilici da
svedočimo izuzetnim primerima solidarnosti. Ipak taj ispit se ne polaže tek tako odjednom- on
traje najduže i nema trajne “dozvole ili diplome”. Paadne se za čas ma nekom pod
“kolokvijuma”.

Smatrate li da smo stvorili građane koji se ne plaše?
*Nažalost, suviše je veliki pritisak i pokušaji da se manipuliše strahom koji je jedan od najvećih
ograničenja u ostvarivanju prava, ali osvajanju sloboda čoveka. U vremenu pandemije , kada je
dominantno izražen stah za život, egzistenciju, opstanak teško se izdići iznad toga. Kada je u
piatnju prijavljivanje diskriminacije, nažalost, još uvek nismo stvorili građanina koji se ne plaši da
prijavljuje nepoštovanje zakona. Još uvek se više plaši onaj ko je diskriminisan. nego
diskriminisan, a imperativ je napravati društvo u kojem će biti obrnuto. Ipak stanje nije
obeshrabrujuće.Naprotiv, pojedini događaji pokrenu lavinu, kao što je bio slučaj sa
prijavljivanjem seksualnog nasilja tako da u poslednje vreme sve više vidim volju i osvešćenost
ljudi da se otrgnu iz tih kandži straha. Naravno da je I to process koji se ne dešava preko noći,
ali sa jačanjem institucija I građani će se lakše oslobađati straha.

Kako je stanje društva prema oosbama sa posebnim I retkim bolestima, dosta ste uspeli
u akciji da lekovi novije generacije budu dostupni?
*O toj temi se dosta govori i često se donosioci odluka nepravedno optužuju da ne čine
dovoljno. Iznosi koji se odvajaju za fond za lečenje retkih bolesti, danas su višestruko uvećani u
donosu na iznose od pre desetak godina. Dakle, mora se reći da je Vlada učinila dosta i da
mnogo veći broj dece dobije priliku da se leči potrebnim terapijama. Uvek će međutim deo
odgvornosti biti i na društvu ili tačnije uvek će mnogo toga zavistiti od humanosti i solidarnosti

društva. U prethodnim godinama, pokazali smo da, kada se udružimo, možemo našoj deci da
obezbedimo najskuplje i najnovije lekove koji u tom trenutku postoje. I svaki put kad se to
dogodi, čovek mora da oseti ponos što pripada jednoj takvoj zajednici. Solidarnost će nam biti
potrebna i ubuduće, jer nisu humanitarne ili sms akcije specifičnost Srbije, toga ima u
najbogatijim državama. Na stranu etičko pitanje – kako cena jednog leka uopšte može da se
meri milionima evra ili dolara..

Kako provodite slobodno vreme?
*Malo ga je, mnogo se radi, ali onoliko koliko ga imam provodim ga uglavnom sa porodicom i
prijateljima. Oduvek verujem da dobrom organizacijom može da se stigne na kafu sa
prijateljicama, večeru sa prijateljima, da se pročita neka knjiga ili obiđu roditelji Nađe se i vreme
za volontiranje u nekim organizacijama a naročito tamo gde su u pitanju stariji i bolesni. Ali ono
što mi je važno vreme koje provodim sa svojim dečacima koji me iznova iznenadjuju stavovima i
zrelošću kada razgovaramo o nekim temama kao i činjenica kojom brzinom se menjaju. Važno
mi je da ne propustim te trenutke odrastanja koje se ne mogu vratiti.To mi je najdragocenije
vreme u kojem i ja učim, sazrevam, prilagođavam se. Tada se često preispitujem o tome šta i
koliko uradim u jedinici vremena i da li može i treba više. Međutim, shvatila sam da de je puna
prisutnost u svemu što radim najvažnija jer samo tako život ima punoću i smisao.

Autor: Mario Badjuk
Foto: Privatna arhiva