Ljubiša Šljivić: “ Za 62 dana prešao sam pešaka 1020 kilometara kroz tri države ”

U utorak, 26.aprila na PMF-u predstavićeš prezentaciju svoje prve pešačke avanture tokom koje si prepešačio 1020 km, kroz tri države za 62 dana, šta je bio povod ovom izuzetnom uspehu?

- Nakon tri predivna meseca provedena u svom rodnom selu Biljane Donje u Dalmaciji, osetio sam da sam potpuno mentalno i fizički spreman za novu avanturu. Telo je mesecima tražilo nešto što će me iznova „izbaciti iz šina. Nakon biciklističkih avantura, na red je došlo pešačenje. Tako sam odlučio da prepešačim dugo željenu rutu od rodnog sela Biljane Donje pa do Kragujevca putem kojim sam došao u izbeglištvu. Kada sam doneo tu odluku, nekako mi je bilo prirodno da je, kao i prethodne avanture, posvetim nekome kome je potrebna pomoć svih nas. Tako sam, sasvim slučajno, naišao na društvenim mrežama na malog Iliju Milanovića (4) iz Kosjerića, kontaktirao njegovu majku i uz njeno odobrenje rešio sam da ova akcija bude za njega. Tada sam akciji dao simboličan naziv „Koracima za Ilijin prvi korak”.

Kragujevački humanitarac i član Planinarsko-ekološkog kluba “Gora”, tako te mediji uglavnom predstavljaju, od kada se baviš planinarenjem i humanitarnim radom?

- Sa prirodom se družim aktivno od malih nogu, ali zvanično, član planinarskog kluba PEK GORA postajem 2018. godine nakon što sam završio biciklistički poduhvat Kragujevac – Lisabon. Ovaj ulazak u svet planinara mi je doneo brojna prijateljstva, dosta toga sam naučio o prirodi, ljudima, životu. Iskoristio bih ovu priliku da pozovem sve čitaoce portala iKragujevac da, ukoliko već nisu, što pre sklope prijateljstvo sa prirodom, jedno od onih prijateljstava koje ih nikada neće izneveriti. Humanitarni rad je nekako spontano došao sa ovim mojim avanturama. Možemo sada pričati i o tome šta je za koga humanitarni rad. Humanitarni rad je „pružanje ruke”   onome kome je ona potrebna, pa smo negde svi mi na neki način dobročinitelji od malih nogu kad pomažemo drugarima, bitno je samo neodustajati od tog činjenja dobrog koliko god nas život šibao po leđima zbog toga. Vođen time, trudim se da sve svoje avanture i ostvarenje tih nekih svojih želja posvetim onima koji nisu u mogućnosti da sami ostvare svoje, pa pokušavam avanturama da animiram javnost, da se čuje za tu decu, vođen time da će naš narod uvek pomoći, što se ispostavilo kao tačno sve ove godine.

Kako izgleda pešačiti hiljadama kilometara po beloj liniji na asfaltu kroz Hrvatsku, BIH i Srbiju? Kako je telo reagovalo tokom avanture?

- Pešačenje asfaltom kroz 3 države je jako, jako rizično, ali je isto tako i predivno iskustvo. Bilo je na desetine momenata kada sam imao situacije gde su me automobili izbegli za dlaku tokom preticanja, iako sam se sve vreme propisno kretao iza bele linije. Kao i za sve u životu, rizično je, a to sa sobom nosi lepe i one manje lepe momente. Telo je doživelo potpuni šok. Budući da sam krenuo bez sponzora na ovaj put, oprema koju sam imao na sebi je težila u startu 17. 4 kg, a kasnije je u proseku to iznosilo 20 kilograma. Već trećeg dana pešačenja stopala su bila upaljena, tabani su bili puni žuljeva, krvi...kako su dani prolazili zglobovi su mi oticali, tetive, ali ono najbitnije što se nikada nije poljuljalo, to je psiha. Sve vreme sam uživao u pešačenju, uz osmeh sam trpeo te bolove, uživao sam u svakom razgovoru sa ljudima na ovim prostorima i u svemu što mi se dešavalo. Psiha je presudila da uspešno odradim ovo putovanje. Sve vreme je psiha bila jaka kao stena i hvala joj na tome.

Šta ti je davalo dodatnu snagu da izdržiš do kraja?

- Podrška, definitivno, kao i moja rešenost kada ulazim u ovakve stvari, da ih radim do kraja. Podrška od strane mojih najbližih, mojih prijatelja, a potom i podrška ogromnog broja nepoznatih ljudi koje sam upoznao tokom pešačenja. Kada sam video kako je u samo par dana akcija za malog Iliju naprosto odjeknula ovim prostorima, to je bila ogromna injekcija pozitivnog koja mi je bila dodatni motiv i vetar u leđa da do Kragujevca nema odustajanja. Nepoznati ljudi su mi nudili svoje domove, davali su mi ključeve svojih stanova i kuća, delili su sa mnom parče hleba i vode, poveravali smo jedni drugima životne priče i tajne. Sve to mi je jako značilo da nastavim dalje i neizmerno sam im zahvalan na tome.

Poreklom si iz Knina, zbog rata si morao da se odseliš iz rodnog doma, kako je došlo do toga da Kragujevac bude tvoje mesto za život?

- Zapravo, samo sam se rodio u Kninu baš kao i većina dece mog uzrasta u mojoj okolini u tim godinama zbog ratnih dešavanja, a moje selo Biljane Donje je nekih 70 kilometara od Knina, nedaleko od Zadra. Desetinu dana je trajalo naše kretanje u izbegličkoj koloni te 1995. godine. U Srbiju ulazim kao beba sa nepune dve godine sa majkom i sestrom. U Srbiji je svako išao tamo gde je mogao, gde ga je neko pozvao ili gde su ga rasporedili. Nama su dali da biramo između Kosmeta, Kragujevca, Kruševca, Zaječara i Prokuplja. Majci se srce Šumadije činilo kao najsigurnija opcija nakon svega što smo prošli, te su nas vozom transportovali do Kragujevca. Dakle, odgovor je – život priča.

U kakvom okruženju si odrastao?

- Detinjstvo sam proveo u kolektivnom centru u Kragujevcu do jedanaeste godine. Tada, kao detetu mi je sve to bilo nejasno, otkud mi tu, šta, kako, zašto, neretko mi je bilo neprijatno da odgovaram na pitanja vršnjaka gde stanujem? Sada sam izuzetno ponosan na svoje detinjstvo i što sam u takvim uslovima uspeo da izrastem u korektnu osobu. Kragujevac je moj grad, bez obzira što nisam ovde rođen, tu sam od svoje druge godine, imao sam zdravo detinjstvo provedeno sa mnogo dece, igrajući se, učeći školu, provodeći mnogo vremena u prirodi i sad da mogu da vratim vreme, ne bih se menjao ni sa kim. Zaista sam zahvalan na svemu što se izdešavalo po mom dolasku u Kragujevac.

Kako si se uklopio u kragujevačku sredinu, koliko je bilo nostalgije za zavičajem?

- Nisam imao problema da se uklopim jer moja najdalja sećanja sežu upravo do tog perioda kada smo već stigli u Kragujevac, tako da ja suštinski nisam ni imao taj period prilagođavanja. Više je moja familija morala da uči, nego što sam ja. Budući da su njih troje već bili odrasle osobe (sestra je imala devet godina, ali je bila itekako svesna), oni su prošli kroz taj period prilagođavanja.

Kragujevac nazivaš svojim gradom, šta si sve postigao od dolaska u Šumadijsku prestonicu?

- Tako je. Kragujevac je moj grad, pružio mi je sve i trudim se da na ovim putovanjima po belom svetu nosim ime Kragujevca u najlepšem mogućem svetlu, pritom, naravno, ne zaboravljajući ni korene. Najzahvalniji sam na tome što ne želim nikome loše i što nikoga, bar svesno, nisam uvredio ni povredio. Kada je ono opipljivo u pitanju, drago mi je da sam uspeo da diplomiram na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, ali i tome što sam od strane grada Kragujevca odlikovan najvećim priznanjem grada - Đurđevdanskom nagradom za humanitarni rad 2020. godine. Član sam i kragujevačkog poetskog kluba Abrašević sa kojim sam više puta nagrađivan.

Koje sportove si preferirao i u kom si se najbolje snašao?

- Nešto duže od deset godina sam igrao fudbal u našem gradu, ali nedovoljno uspešno, više je to bilo iz ljubavi, dok nije došla prva ozbiljnija povreda kada sam prekinuo sa fudbalom i posvetio se individualnim poduhvatima. Kratko sam u detinjstvu trenirao folklor, a danas uživam u trčanju kao bazi za biciklizam i planinarenje kojima se bavim u slobodno vreme. Možda je najbolje reći u kom sam najviše uživao jer mi je to jedino pravo merilo. Definitivno najviše uživam kada natovarim bicikl, spakujem čitavu kuću u dve, tri torbe i krenem na neko daleko putovanje. Osećaj koji se mora doživeti, nešto neopisivo za mene.

Prvi veliki podvig je put do Barselone biciklom, kako si došao na tu ideju?

- Dosta je stvari uticalo na to, dosta neprijatnih stvari mi se izdešavalo tih meseci pred Barselonu. Trebalo mi je nešto što će me izbaciti iz šina, što će promeniti moj ugao gledanja na život – to je bilo putovanje biciklom do Barselone. Išao sam na sve ili ništa. Tim putovanjem sam ostvario želju iz detinjstva - da biciklom odem van granica svoje zemlje. Barselona kao krajnja destinacija? Prilično sam opsednut Španijom, njihovom prirodom i kulturom. Barsa mi je uvek delovala primamljivo, a nakon što nisam otišao na apsolvetsku ekskurziju, obećao sam sebi da ću otići biciklom ili autostopom do Barselone, pa kako god. Potpuno nespreman, neiskusan u svakom segmentu koji je važan za ovakve stvari, sa polovnom biciklom, krenuo sam na taj put sa nešto malo novca u džepu i sa samo jednim izlaskom biciklom van Kragujevca, do Gornjeg Milanovca i nazad. Eto tako sam krenuo na ovo putovanje koje sam, uz veliku sreću i pomoć nekog ko sve to odnekud gleda, uspeo da završim živ i ozbiljno narušenog zdravlja (sredilo se kasnije i zdravlje) . To je bio defitnivno prelomni momenat za sve što me je posle čekalo u životu. Sad kad gledam na to putovanje, bila je to luda, neiskusna, ali ispravna odluka sa velikim srcem i željom da uspem.

Pored Barselone, koji biciklistički poduhvat je obeležio tvoj sadašnji život?

- Posle Barselone, na red je došla deonica od 5000 kilometara, od Kragujevca do Lisabona, za 52 dana kroz 9 država. Još jedno neverovatno putovanje. Ideja je bila da odem do Rusije, a na kraju sam otišao do Portugalije, toliko o pripremama. A onda, 2019. godine dolazi do ostvarenja mog najvećeg biciklističkog sna, biciklom od Kragujevca, preko Alpa do najsevernije kopnene tačke Evrope – Nordkapa. Uslov je bio da diplomiram inače neću ići. Diplomirao sam deset dana pred put i zakotrljao bez prevelikih priprema. Na tom putovanju se, kao i na ova dva prethodna, toliko toga izdešavalo, toliko je bilo rizično, hladno, teško, ali ujedno i jako, jako, jako lepo. Krenuo sam iz Kragujevca u julu, a završio putovanje u oktobru, nakon 5876 kilometara i 85 dana vožnje biciklom. Prešao sam veliki Paso delo Stelvio na Alpima, vozio kroz 12 država, video polarnu svetlost Auroru Borealis, spavao u letnjem šatoru na minusu, prošao Polarni krug, družio se sa irvasima i Laponcima, sreo stotine dobrih ljudi, prikupio neverovatne priče dok nisam stigao do Globusa koji se nalazi na Nordkapu. Tog dana kada sam stigao na Nordkap bilo je baš sve kao što mi se usanjavalo nekoliko puta, bio sam prilično opsednut tim Globusom, sneg, led, minus, natovareni bicikl i ja. Identično kako sam sanjao.

Kada si, nakon rata, prvi put posetio svoje rodno selo?

- Prvi put sam, tek ili iz opravdanih razloga, rodne Biljane Donje posetio baš tokom tog putovanja biciklom do Barselone 2017. godine, dakle sa svoje nepune 24 godine.

Kakav prizor te je sačekao? Koliko rada i truda je bilo potrebno da se kući vrati stari sjaj?

- Te 2017. godine zatičem uništenu porodičnu kuću zaraslu u korov. Uz pomoć fondova za obnovu u ratu porušenih kuća uspeli smo tek prošle godine da podignemo i ukrovimo kuću. Baš pred samo pešačenje odlučio sam da krenem sa kopanjem kanala i svega što je bilo potrebno da se uvedu voda i struja. Uz veliku pomoć mog rođaka Radovana Ševe i njegove familije, uspeli smo da posle skoro tri decenije od poslednjeg na tim temeljima, proslavimo useljenje uz ručak i prvu dremku pod svojim krovom. Snažan osećaj zadovoljstva.

Tada si došao na ideju da iz rodnog sela prepešačiš do Kragujevca, koliko je trajao put I da li si pomišljao u nekom trenutku da odustaneš?

- Tako je, nakon što smo kući obezbedili osnovno za život, došlo je vreme da se krene u novu avanturu. Kao što sam već rekao, najveća snaga mi je psiha i najbitnije mi je bilo da me ona ne izda tokom puta. Uprkos brojnim fizičkim povredama i poteškoćama, vremenskim neprilikama, kada je psiha dovoljno snažna, pregrmi se svaka prepreka. Tako je i bilo. Nijednog, ali apsolutnog nijednog momenta nisam razmišljao o odustajanju.

Šta je, osim dobre kondicije i fizičke spreme, potrebno za tvoje poduhvate?

- Baš kao i za sve što radimo u životu – ključ je ljubav. Ljubav prema onome što radimo je ključ uspeha. Ona je pokretač svih mojih avantura. Uz nju nekako u paketu ide volja, a snažna volja kao vodič ka bilo kakvom cilju je dobar recept za uspeh. Iz prvog, drugog, petog puta, kad god, ali bez ljubavi i volje prema ovakvim stvarima, definitivno ne bih ništa uspeo (a verovatno ni došao na ideju)

Kako je došlo do poznanstva sa Ilijom Milanovićem kome je bila potrebna pomoć?

- Sasvim slučajno. Ulogovao sam se na fejsbuk nakon odluke o pešačenju desetinu dana pred put i na nekoj stranici sam video objavu Ilijine majke da mu je potrebna pomoć. Dete boluje od Spine Bifide, teške bolesti koja mu onemogućava hodanje. Odmah sam je kontaktirao i tako je sve počelo.

Pored tebe i fondacije ” Budi human ”, da li je još neko pomogao Iliji? U kakvom stanju je danas i da li održavate kontakt?

Zapravo su Iliji pomogli svi ljudi dobre volje. Na meni je bilo da odradim to pešačenje i da ne odustajem. Na ljudima koje sam pozivao da pomognu - bilo je da pomognu. Neizmerno sam im zahvalan što su se odazvali mom pozivu i što su u tako velikom broju pripomogli. Hvala i medijima koji su se aktivirali kroz sve tri države pa i šire i koji su pomogli da se za priču o Iliji čuje na gotovo svim kontinentima gde ima naših ljudi. Ilija se sprema za operaciju. On svakodnevno odlazi na fizikalne terapije, vežba, trudi se što je do njega. To je jedan mali a veliki heroj koji će pobediti ovu bitku koju vodi, siguran sam. U kontaktu sam sa njegovim roditeljima, njihova podrška tokom puta je bila izuzetno bitna i hvala im na tome.

Tokom svoje avanture nastao je i “ Dnevnik jednog bicikliste”, šta on sadrži?

- Moja stranica na fejsbuku Dnevnik jednog bicikliste je nastala pred putovanje Kragujevac-Lisabon sa idejom da svakodnevno obaveštavam ljude kako mi je protekao prethodni dan i generalno, da ih upoznajem sa mojim narednim putovanjima. To je sve fino zaživelo, pa su ljudi, zabrinuti, slali poruke da vide šta je sa mnom, ukoliko ja ujutru ili uveče ne objavim ništa od pređašnjeg dana. Danas, Dnevnik sadrži stranice koje redovno ispisujem doživljajima sa mojih avantura i uopšteno putovanja ili dešavanja vezana za svet avanturizma u kom sam.

Možeš li da podeliš neku anegdotu sa našim čitaocima?

- Za ovih pet godina otkako sam krenuo u avanture bilo je tako puno toga da ne mogu da izdvojim jednu situaciju. Probaću da nabrojim par: privodila me je policija u Italiji zbog izlaska biciklom na auto-put; upadao sam u „crnački geto” kako ga tamo nazivaju, u Francuskoj; spavao sam u takvim, rizičnijim naseljima pod mostovima, po žbunju, krijući se od rendžera, policije ili lokalnog stanovništva; susretao sam naše ljude na kranjem severu Evrope; spavao na minus deset u letnjem šatoru; došao sam do Tarife, grada odakle se vidi Afrika; policija me je privodila, a potom i odvodila na večeru u znak izvinjenja kada su čuli za moje akcije; zvonila su crkvena zvona u čast jedne od avantura; u Sloveniji sam pukom srećom izbegao udar groma i od tog dana ne izlazim iz kuće po grmljavini; potpuni stranci bi me pokupili sa ulice i gostili me u svojim domovima, prihvatam takve pozive uvek jer ni oni ne znaju kakav sam ja, pa računam na to da su im namere iskrene; usred šume u Skandinaviji, tokom noći sam začuo medvede u blizini svog šatora, pritom ubeđujući sebe da su irvasi; obišao stotinjak plaža; dehidriran sam se rušio par puta; bio sam gost kod nepoznatih ljudi na punoletstvima, rođendanima, godišnjicama brakova, slavama; stigao do Atlantskog okeana; obišao 15 zemalja; uspeo sam da srušim gotovo sve predrasude o kojima su mi naši ljudi govorili i nekako, kada pogledam svoju opremu i mali džeparac koji nosim sa sobom na ovakvim putovanjima i kada vidim koliko su ljudi zapravo spremni da pomognu kada vide nekoga u nevolji, sve mi to daje dodatnu energiju i smešak na licu.

Koja su tvoja razočaranja i padovi u dosadašnjem životu?

Uh, ne bih previše o tome, nije pametno. Kazaću samo da me izjeda nepravda, pa se nekako odgovor sam nameće. Trudim se, iznova i iznova da učim iz tih grešaka i padova, a ima ih, iha ha, i neka ih još, bez njih se ne može kroz život, svestan sam toga. Samo nek se ustane svaki put kad se padne.

Planiraš li da objaviš svoju knjigu?

- Knjiga o putovanju do Nordkapa je napisana i čeka pogodak finansijski momenat kada ću moći da je objavim. Knjiga o ovom pešačenju se privodi kraju i ona će, siguran sam, ugledati svetlost dana ovog leta, za nju su troškovi nešto niži. Bila bi velika šteta da se sve te zanimljive situacije koje sam proživeo ne stanu među korice neke knjige.

Ima li dobrih ljudi koji te cene kao Heroja današnjice?

- Tokom i nakon ovog pešačkog poduhvata ljudi su počeli da mi se obraćaju tako, čak su me u Bosanskom Petrovcu nazvali „apostolom savremenog doba” i to je nekako ostalo prihvaćeno. Iskreno, ja nemam taj osećaj. Idem kroz ovaj život onako kako mogu, trudim se da uradim nešto što volim, da nikoga ne povredim, da nikome ne nanosim zlo ni teške reči, vodeći računa da ne odustajem od principa kojih se strogo držim i kojima koračam kroz život, a koji su meni izuzetno važni. Lagao bih ako bih rekao da ne prija lepa reč.

Pored smeha, ima li mesta i za suze u tvom životu?

Ta dva su najbolji prijatelji, prirodno je da su prisutna oba i znak su da smo emotivna bića. Ima. Ima i za smeh i za suze i za smeh do suza.

Koji su ti planovi, ideje za vreme koje dolazi?

Voleo bih da objavim knjigu o svojim avanturama. Dalje od toga ne bih išao, samo nek je iskrenog smeha i sloge oko nas, ljudi koji nam ne žele i ne čine zlo. Dosta je. A za sve ostalo – biće to dobro.

Autor: Mario Badjuk

Foto: Privatna arhiva