Grejanje domaćinstava u Srbiji nalazi se na raskrsnici između zastarelih, energetski neefikasnih sistema i savremenih tehnologija koje obećavaju uštede i manji uticaj na životnu sredinu. O isplativosti različitih rešenja, ali i o tome zašto se najčistiji sistemi sporo uvode u praksi, piše dr Mladen Josijević, profesor Fakulteta inženjerskih nauka Univerziteta u Kragujevcu.
Prema njegovim analizama, stanje u oblasti grejanja u Srbiji može se opisati kao pretežno tradicionalno i energetski neefikasno, što je u velikoj meri posledica lošeg kvaliteta stambenog fonda. Veliki broj domaćinstava i dalje se oslanja na ogrevno drvo koje se često koristi u starim i tehnički prevaziđenim pećima i šporetima, čija je realna efikasnost u praksi niska.
Takav način grejanja dovodi do velike potrošnje energije, povećanih troškova i ozbiljnog zagađenja vazduha. Iako postoje savremeniji sistemi na biomasu sa znatno većim stepenom iskorišćenja, oni su još uvek slabo zastupljeni.
Problem, međutim, ne leži samo u zastarelim grejnim uređajima, već i u samim objektima. Procene pokazuju da čak 80 do 85 odsto stambenih zgrada u Srbiji ne ispunjava osnovne standarde energetske efikasnosti, dok oko petine objekata nema nikakvu termoizolaciju. Zbog toga je prosečna godišnja potrošnja energije za grejanje između 120 i 150 kilovat-sati po kvadratnom metru, što je gotovo dvostruko više nego u zemljama Evropske unije.
Struktura potrošnje pokazuje da se oko dve trećine domaćinstava greje individualno, pri čemu ogrevno drvo i dalje dominira, naročito u ruralnim sredinama. Daljinsko grejanje koristi se uglavnom u većim gradovima, dok su prirodni gas i električna energija manje zastupljeni.
Profesor Josijević ističe da prvi korak ka racionalnijem grejanju mora biti smanjenje toplotnih gubitaka. Ulaganjem u kvalitetnu termoizolaciju i zamenu stare stolarije moguće je prepoloviti potrebu za energijom, čime se stvaraju uslovi za uvođenje savremenih i efikasnih sistema grejanja.
Kada je reč o izboru grejnog sistema, dugoročno najodrživijim rešenjem smatraju se toplotne pumpe, ali samo ako su ispunjeni svi preduslovi – dobro izolovan objekat, niskotemperaturni sistemi grejanja i pravilno dimenzionisana instalacija. Iako su investiciono najskuplje, zahvaljujući niskim troškovima rada, period povrata ulaganja kreće se između pet i sedam godina u poređenju sa električnim grejanjem ili peletom.
Sa druge strane, prirodni gas se u praksi često doživljava kao ekonomski prihvatljivije prelazno rešenje, jer je period otplate toplotne pumpe u odnosu na gasni kotao znatno duži. Zbog toga tržište, prema rečima profesora iz Kragujevca, trenutno favorizuje kratkoročnu ekonomsku isplativost, dok se ekološki benefiti prepoznaju sporije.
Dodatni problem predstavljaju i promene u tarifnom sistemu električne energije. Snižavanje granice za ulazak u najskuplju, takozvanu crvenu zonu, nepovoljno utiče na domaćinstva koja se greju na toplotne pumpe i može značajno povećati mesečne račune, čime se destimulišu ulaganja u ovu tehnologiju.
Zbog toga se u narednom periodu, prema ocenama stručnjaka, može očekivati sporiji rast broja novih instalacija toplotnih pumpi, ali i veće interesovanje za kombinovanje ovih sistema sa solarnim elektranama za sopstvenu potrošnju.
Profesor Josijević zaključuje da bi država trebalo da ima aktivniju ulogu u energetskoj tranziciji – kroz sistemske subvencije za termoizolaciju, zamenu stolarije i ugradnju efikasnih sistema grejanja, kao i kroz tarifnu politiku koja neće obeshrabrivati prelazak na čistije izvore energije. Dugoročno, kombinacija energetski efikasnog objekta, toplotne pumpe i obnovljivih izvora ostaje najstabilnije i najotpornije rešenje na buduće promene cena energenata.
Pratite nas na našemTELEGRAM kanalu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu
