Nema dobre pljeskavice, bataka sa roštilja, ni pečenja, bez dobrog ćumura. Nema dobrog ćumura, bez dobrog drveta, ali ni bez ćumurdžije što mu duša miriše na dim.
U Šumadiji, najviše se ćumura pravi i prodaje u selima Ramaća, Čumić i Vlakča, gde radi pet ćumurana. Tako se i Milan Đokić (48) manuo svinja, krava muzara i ovaca, pa od ove godine prešao na proizvodnju ćumura.
Milan kaže da je proletos ozidao ćumuranu, jer je jednostavna kalkulacija pokazala da mu se više isplati šumu koju ima da pretvara u ćumur, nego da prodaje drva. Sada “koliko ćumura imaš, toliko prodaš”, a najveći su kupci roštiljdžije. Zaradi se, ali ovo nije laka para.
– Najpre treba ćumuranu napuniti drvima. Uđem u nju na vratanca pri samom tlu. Onda pakujem. Sistem ređanja građe je – prvo dole sitniji komadi drveta, pa krupniji. Kada unutra više nema mesta ni za mene ni za drva, penjem se na ćumuranu i punim odozgo. E, onda sledi potpala peći, pa drva tinjaju narednih dana. Sve vreme, kako cepanice “padaju” ka dnu gubeći tečnost, treba dopunjavati ćumuranu. Istovremeno, i vatra u “peći”, sa vrha pada sve niže i niže.
– U dnu ćumurane ima desetak malih otvora. Kada se kroz njih vidi žar, oni se zatvaraju drvenim oblicama. Tada se gornji poklopac odškrine, kako bi ćumurana mogla da “diše”. Peć se dopunjuje drvima sve dok vatra tinja. Onda se ćumurana hermetički zatvara i čeka se. Najmanje dan ili dva – objašnjava strpljivo Milan dok mu se u pogledu, čak i usred dima, vidi pitanje da li smo ga razumeli išta od cele priče.
Posle toga, otvara se gornji pokopac i sipa voda, oko 60 litara u Milanovu ćumuranu. Tako će se ćumur okaliti i dobiti na čvrstini. Džaba trud ako je ćumur krt i lako se lomi. On treba da bude takvog kvaliteta da tinja kada se negde podloži. U protivnom, neće biti kupaca.
– Kada se nalije voda, treba jedan dan da ćumur isparava. Tek peti dan od potpale ćumur može da se vadi – pojašnjava Đokić.
Ćumur je dobar ako iz njega izađe sva voda, ali drvo, naravno, ne sme da izgori. Ipak, i to može da se desi.
Onaj ko pazi na ćumuranu skoro da ne sme nikud od kuće. Ćumurana mora da se obilazi svaki dan, više puta dnevno, i noću. Ćumurdžiju niko ne pita da li je mraz, da li pada kiša, spava li mu se. Ćumurana, i ona najbliža kući, bar 50 metara je od kućnog praga, negde i daleko više, preko livade.
– Kada je tiho vreme lepo radi, ali kada duva vetar zna da bude gadno, može da se desi da sve izgori ako se ne pazi i da sva drva, rad, trud i muka odu bukvalno u pepeo. Kada “okrene” vetar, dima je svuda okolo, duša mi miriše na dim, na onu miru i kiselinu iz drveta, i tako svaki dan.
Ipak, domaćin iz sela Ramaća vidi vajdu u svojoj muci. Kaže da “ima pogođeno” do Svetog Jovana, 20. januara. Džak ćumura košta 550 dinara, a u njemu je od 17 do 20 kilograma.
– Uglavnom mi se traži bukov ćumur, kupuju ga za sušenje mesa i za roštilj. Ima kupaca, roštiljdžija i ovih što drže pečenjare, koji pazare po 50 i 80 džakova. Nije meni teško da radim, samo neka plate. Bolje i to nego stoka. Krave muzare sam rasprodao, pa litar mleka jeftiniji nego pivo. Batalio sam i svinje, kad’ sam prase od 20 kila dao za 3.500 dinara, sinu za cipele. Ni ovce se nisu pokazale. Ćumur jeste – zaključuje šumadijski ćumurdžija.
A ono što on pravi školuje dva đaka, dva sina, Branka (18) i Nikolu (16). Stariji će se nakon školovanja u Kragujevcu vratiti u rodno selo. Kaže, neće za 30.000 nesigurnih dinara da radi kod gradskog gazde. I njemu je milija stoka, njiva, šuma i možda ćumurana.
Izvor: Telegraf
Pratite nas na našemTELEGRAM kanalu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu
