Rođena u Beogradu 1960, studirala je španski jezik i književnost, radila je kao novinar i kopirajter u marketinškim agencijama, a danas piše knjige za decu i mlade. Najpoznatiji romani su Ovo je najstrašniji dan u mom životu, 35 kalorija bez šećera, Leto kada sam naučila da letim, a napisala je, između ostalog, i priručnike Seks za početnike, Škola, Bonton, Kako postati i ostati glup. Njene knjige prevedene su na 25 jezika, a za književni rad dobila je više nagrada, među kojima se izdvajaju, nagrada Neven, četiri nagrade Dositejevo pero i tri nagrade Zmajevih dečijih igara. Po knjizi O dugmetu i sreći nastala je predstava Miljakovac, to jest Novi Zeland, a zatim i film Zlogonje (2018) Raška Miljkovića. Promovisanjem književnosti za decu i mlade bavi se u okviru organizacije OK – Obrazovanje i kultura, a učestvovala je i u organizaciji festivala Krokodokodil.
Ovih dana ste u žiži javnosti zbog filma „ Leto kada sam naučila da letim “ snimljenog po Vašem romanu. Kakva je Vaša reakcija na film?
Po mom mišljenju, reditelj Raša Andrić i čitava filmska ekipa preneli su atmosferu i poruku knjige na bioskopsko platno na najbolji mogući način. Veoma sam zadovoljna i srećna zbog toga.
Kolika je bila Vaša uloga u stvaranju filma?
*Nisam se previše mešala, jer nisam iz filmskog sveta. Producenti iz Sense Production obaveštavali su me o svim važnim fazama u radu. Dogovori su tekli brzo i lako, bez mnogo reči. Naš odnos je od samog početka bio zasnovan na uzajamnom poverenju i mislim da je to ključ uspeha. Imala sam prilike da pratim snimanje na Hvaru i bliže se povežem sa čitavom filmskom ekipom. Moje je bilo, uglavnom, da dajem podršku i da se radujem.
Vaše knjige za decu ušle su u školsku lektiru, koliko to imponuje jednom piscu?
*Deca su strogi kritičari i ja se najviše uzdam u njihov sud. Njih ne zanima ime autora, niti naziv izdavača, da li je knjiga nagrađivana, ima li je u školskom programu ili ne. Ako ih se knjiga tiče, oni će je pročitati, ako ih se ne tiče, oni će je ostaviti. Kod njih je to vrlo jednostavno. Za mene je najveći kompliment kad mi bibliotekari kažu da se pojedine moje knjige ne zadržavaju na policama, jer su rado čitane.
Ima li zabranjenih, teških tema za decu, koje njihove oči ne bi trebalo da pročitaju ili uši da čuju?
* Sve ono što gurnemo pod tepih, pre ili kasnije, olupa nam se o glavu. U to sam se i sama uverila mnogo puta u životu. Zato smatram da sa decom treba biti otvoren i iskren. Na njihova pitanja odgovarati u skladu sa uzrastom. Ako ne znamo odgovor ili nam je neprijatno da na određene teme razgovaramo najbolje da im kažemo: „Moram malo da razmislim, da se raspitam.“ ili „Hajde zajedno da porazgovaramo sa ujakom (učiteljicom, psihologom...)“. Ako prekinemo komunikaciju , deca će se okrnuti vršnjacima ili internetu što nije uvek najbolje rešenje. Taj smer koristim i u svom pisanju.
Pre nego što ste počeli sa pisanjem, a objavili ste preko 30 knjiga, šta je bila sfera Vašeg interesovanja?
*Bila sam urednica dečje emisije „200 iz mesta“ na Radio Pingvinu, pisala sam za časopise Tik-Tak, Veliko dvorište i Politikin Zabavnik, a bila sam i urednica srpskog izdanja National Geographic Junior. Godinama sam radila kao kreativac u marketinškim agencijama i glumila u brojnim radijskim reklamama.
Kakvu poruku nosi Vaša prva antiratna knjigaGiga pravi more, objavljene 1996.
*Kada se odrasli svađaju, toliko ih obuzme bes i želja da budu u pravu, da sasvim zaborave na decu. U ratu je to sve još drastičnije i pogubnije. Knjiga „Giga pravi more“ nosi mirovnu poruku zasnovanu na dečjoj igri koja ne poznaje nikakve granice.
Je li teško pisati za decu?
*Pre bih rekla da je pisanje za decu odgovorno.
Od mnogobrojnihfnagrada za svoja dela, koje biste posebno izdojii?
*To su priznanja koja sam dobila od dece. Recimo „Dositejevo pero“ u čijem žiriju se nalazi na stotine osnovaca.
Koje teme najviše volite da obrađujete?
*Ideje za nove knjige uglavnom dobijam iz razgovora sa svojim čitaocima na književnim susretima. Kada odaberem temu i počnem da pišem , potpuno joj se predajem. Dok ne završim knjigu, ta tema mi je najdraža i najvažnija.
Mnoge vaše knjige su namenjene čitačima početnicima i vrlo ste obazriva u upotrebi jezika, žargona i količine reči?
*Najveći izazov u pisanju za decu je prilagoditi jezik uzrastu, jer je sasvim drugačije pisati za predškolca, osnovca ili srednjoškolca. Važno je voditi računa o izboru reči, dužini rečenica, srazmeri opisa i upravnog govora itd. A što se tiče žargona, tu tek treba biti obazriv. Ako ga dobro ne poznajemo, bolje da ga ne koristimo.
Smatrate li da je Duško Radović mnoog toga uradio za decu?
*Apsolutno. On je postavio temelje domaće, savremene, dečje književnosti. „Na slovo, na slovo“ je kultna televizijska serija za decu, a njegovo obraćanje „Poštovana deco“ otvorilo je sasvim novi način komunikacije sa najmlađima. Duško Radović je jedan od mojih značajnih učitelja u radu sa decom i za decu.
Ilustratorima Bobu Živkoviću i kćerki Ani Petrović dajete potpunu slobodu u osmišljavanju crteža, koji su obavezan deo većine Vaših knjiga?
*Mislim da je važno da se svako igra na svoj način. Dok ja pišem , ilustrator mi ne stoji nad glavom, zašto bih ja onda ilustratoru određivala šta će i kako da crta. Poverenje i sloboda su ključne reči u timskom radu.
Kome prvo šaljete gotov rukopis na čitanje, pre nego što stigne do izdavača?
*Sve faze rukopisa proprate moji ukućani. Najdosledniji i najpažljiviji je moj suprug. Zatim na red dolaze deca iz rodbine ili iz obližnje škole. Nekada im ja čitam naglas, a nekad oni čitaju sami. Onda slede komentari, utisci, kritike, pohvale... Tek kada unesem sve neophodne izmene, rukopis šaljem izdavaču.
Ko su vaši glavni kritičari?
Deca.
Šta nam lepo pripremate u nastavku godine?
*Biće to jedna ekološka priča.
Kakav je bio položaj knjige u vreme pandemije?
*Oni koji vole knjige čitali su još više, a oni drugi čitali su još manje.
Autor : Mario Badjuk
Foto : Miroslav Milić
Pratite nas na našemTELEGRAM kanalu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu
