SRPSKI REPREZENTATIVCI Životna priča braće Novakovića iz Kragujevca: Bratska ljubav je osnov svega

„ Rođeni smo redom, najstariji Mihailo, februar 1989. godine, prvi sin inženjera Zorana Novakovića i doktorke Snežane Novaković. Sitan, ne tako ješan i od početka dijagnostifikovan kao hiperaktivan, sa dosta kose preko ušiju. Slabo sam spavao, slabo jeo, ali jurio na sve strane i sve me je zanimalo. Prohodao sam sa svega deset meseci, a prve reči izgovorio sa godinu i po dana“, kaže na početku svoje životne priče najstariji Mihailo Novaković. Drugi po redu, Milorad Novaković, rođen je uoči rata u Bosni 1991.godine. Za razliku od starijeg, krupan , ješan, miran i ćelav. Rano je prohodao i pričao neverovatne stvari. Voleo je da priča i izmišlja stvari, a ime je dobio po dedi koji je preminuo godinu dana pre unukovog rođenja. Hteo je da sve po kući potamani za slatkiše, čak bi jeo i kocke šećera, ako nema slatkiša u kući. U detinjstvu je dobio nadimak Belka, jer mu je prva, tek iznikla kosa, bila bela. „ Previše smo se voleli i od malena smo naučeni da je brat svetinja. Samim tim sto je Mihailo bio sitnije gradje , a Milorad krupnije, rasli smo rame uz rame, a ljudi su često mislili da smo blizanci , na šta bi se Mihailo izuzetno naljutio.“

Pošto su bili iz sportske porodice, roditelji su ih od detinjstva usmererili ka sportu. Sa pet, šest godina, već su vladali košarkaškim terenom. Ljubav prema sportu nasledili su od roditelja, jer se otac Zoran bavio košarkom, a majka je godinama trenirala atletiku, pa su smatrali da je logično da je bavljenje sportom važno za fizički i mentalni razvoj dece. Osim sporta, otac Zoran je imao i istančan sluh za muziku koji nije zaobišao ni braću, pa je tako Mihailo sa sedam godina krenuo u muzičku školu, na časove violine da bi mu se , nakon par godina priključio i Milorad svirajući trubu. To nisu bili jedini instrumenti koji su Novakovići svirali, naučili su i da sviraju i gitaru i klavir, a nije ih ni zaobišao školski hor. Mihailo je imao toliko istančan sluh da nije bilo instumenta koji ne bi znao da svira. Gitara, klavir, harmonika, mandolina, tamburica, frula, kontrabas... jedini instrument koji nije mogao da svira je truba, a upravo taj instrument je svirao Milorad, imajući za to i nagrade na takmičenjima.

„ Sport je bio naša opsesija, naučeni smo da se borimo do kraja. To što smo bili iste visine i građe, značilo je samo da smo idealni rivali za čuveni 1 na 1 do 11 koji godinama nije mogao da se završi , jer do 9 - 9 prestaje basket i kreće pesničenje. Voleli smo se i mrzeli u isto vreme, ali na kraju dana legli bismo u isti krevet.“ Taj krevet je postaje tešnji kada se rađa treći, najmlađi brat Milan. I to opet u neko zlo doba, tik pred bombardovanje, novembra 1998. godine. Milan je bio malo drugačiji, ni sitan, ni kupan. Miran i plav. Starija braća nikada nisu stigla da uživaju u njegovim prvim mesecima života malo zbog bombardovanja, a najviše što je sa tri meseca pronađen u kolima u besvesnom stanju. Srećom, majka , koja ga je videla bledog i sa modrom usnama, uspela je da ga oživi. Kasnije mu je dijagnostifikoivan sindrom prevremene smrti novorođenčadi. Nekoliko meseci je morao da bude pod okom roditelja, lekara, kako bi se pratilo njegovo disanje. Morao je da spava i na grudima roditelja kako bi održavao ritam disanja. Sindrom se nikada nije vratio, osim što je, za razliku od braće, sada svetlije kose. Sluh nije zaobišao ni Milana, samo ovoga puta , sedam godina kasnije, isto upisuje muzičku skolu , odsek klavir. Razlika između najstarijeg i najmlađeg brata bila je deset godina i to je pomalo pravilo vremensku distancu u druženju i igranju. Srednji brat je na njega gledao kao na svog malog pomoćnika, išli su svuda, vozio ga je na bicikli, zajedno su pravili smešne klipove na mobilnim telefonima koji su već bili u ekspanziji. Milan nikad nije mogao da igra basket 1 na 1 sa svojom braćom, dugo je žalio što nema odnos kakav imaju međusobno dva njegova starija brata. Guran je da radi sve što su i oni, ali je samo kaskao za njihovim godinama. Godine su prolazile, ređale su se i nagrade, u muzici , u basketu, na turnirima, omladinske reprezentacije u košarci. Ni škola nije zapostavljana, takmičenja iz matematike, slikarska takmičenja, Centar za regionalne talente, da bi se svestranost proširila i na glumu u dramskim sekcijama. Mihailo, zbog svoje sklonosti prema umetnosti, upisuje dizajn i pronalazi se tu. Kako nije bio visok, košarkaška karijera se polako gasila, ali kao neko ko je i dalje patio od hiperaktivnosti , nastavlja da trenira i da se bavi atletikom. Jednom prilikom , greškom došavši na stadion Čika Dače umesto na svoj trening, ugledao je momke u oklopu kako jurišaju jedni na druge. Tada se ravila ljubav na prvi pogled. Američki fudbal bio je u ekspanziji, a Mihailo je video svoju šansu za nastavak sportske karijere. Mada zvanično, na prvi trening Divljih veprova otišao je srednji brat Milorad svega par meseci pre Mihaila, ali se nije zadržavao, jer je uporedo trenirao košarku u KK Šumadiji. Mihailo dolazi zvanično na prvi trening 1.11 2007 posle teške sezone Divljih veprova i izgubljenih svih utakmica u prvenstvu. Sitan okretan , brz i izuzetno agilan, pronalazi se na poziciji trkača pored tu, već ustaljenog starijeg kolege Aleksandra Ristića Alfa. Kako je bio zaljubljen u taj sport, napreduje brzo i već 2009. godine, posle dva TOUCHDOWN-a u finalu na poluvremenu, dobija vanredni poziv za Reprezentaciju Srbije.

Od tada do danas, Mihailo je 12 godina standardni reprezentativac Srbije u Američkom fudbalu. Gledajuci svog starijeg brata sa tribina i i ne krijući ponos i sreću, Milorad se jako brzo priključuje prvo juniorskom timu 2009. godine, a seniorskom 2010. UNDERSIZED Linijas UNDERDOG , ali ne običan, već pit bul koji je lak na nogama sa velikim srcem Milorad je igrao u defanzivnoj liniji koristeći moto kojim ga je brat naučio: „ Ako je čovek ispred tebe jači, igraj na brzinu, ako je brži, igraj na snagu, ako je bolji u svemu tome, igraj na srce i ne možes da izgubis“. Kao takav, Milorad je prolazio i više i jače od sebe. Naizgled nedovoljno krupan za defanzivnu liniju, ujedao je mnogo moćnije protivnike od sebe i Kragujevcu doprinao da osvoji nekoliko titula kao četvorostruki MVP (najkorisniji igrač). Milorad je i u Reprezentaciji Srbije imao zapažene rezultate, uvek sprema, uvek u startnoj postavi sa ljudima mnogo višim od sebe. Posle toliko godina provedenih na tribini , gledajući stariju braću kako se bore u klubu i čuvene izjave na pitanje: kada ćes ti da kreneš da igraš američki fudbal kao svoja braća , Milan je ogovorio: kao i oni, kada propadnem u košarci, mada je Milan, osim košarke , trenirao vrlo uspešno i vaterpolo u klubu Radnički. Prvi put se pojavio u juniorskom timu 2016. godine kada je već na prvoj utakmici zadobio povrede preloma zgloba na ruci, ta povreda ga je koštala cele sezone. Nije ga to odvratilo od ideje da se opet nađe na terenu i jednog dana zaigra sa seniorima zajedno sa svojom starijom braćom. Milan je igrao na poziciji resivera (hvatača) baš na mestu gde su Veprovi imali svoj ustaljeni korpus reprezentativaca, a borba da uđe u prvi tim i da zaigra za reprezentaciju, bila mu je najteža. Iako sportiste prate brojne tetovaže, trojica braće od tetovaža imaju ožiljka od padanja, slomljenih zglobova, raznih nebrojanih istegnuća i modrica . U njihovom slučaju, tetovaže im nisu trajne, obično krenu da blede posle par dana i kada izmene sve dugine nijanse, nestanu posle mesec dana. Otac nikada nije propustio nijednu utakmicu sinova, čak i kada su igrane u inostranstvu, put do Austrije, Italije, Slovenije nije mu bio dug, pri čemu je uvek sam finansirao to putešestvije. Majka, kao oftalmolog, imala je dve strane, jedna je da im pruži svu ljubav, veru i podršku za sve što rade, a druga je ta da nikada nije mogla da gleda utakmicu u kojoj se na taj način bore njeni sinovi. Svakako, posle svake utakmice čekao ih je obilan ručak i sva zdravstvena nega i briga. Da nisu toliko trčali, njihovi roditelji bi do sada priuštili sebi omanju vilu na Dedinju. Hraniti jednog sportistu zdravo, kako su ih hranile majka i baka kroz devedesete bilo je skupo, a možemo samo da zamislimo koliki apetiti imaju trojica braće. Njihova majka je sitna žena od jedva pedesetak kila sa sve klompama, a rodila je i odgajila tri muskarca čija živa vaga meri četvrt tone. Ne smemo da zaboravimo da se, za jedno lagano i bezbrižno detinjstvo , potrudila i baka Dobrila,očeva majka, u čijem stanu na Aerodromu , od celih četrdesetak kvadrata je u jednom trenutku živelo njih šestoro Pored muzike, i sporta, braća su pozirala za sportske portale, kao i za reklame i spotove. Znali su često da se okupe i danas odsviraju nešto svi zajedno kao pravi bend.

Godine su prolazile, oni uspešno osvajali medalje i nagrade igrajući za reprezentaciju Srbije, da bi tačku na zajedničke uspehe postavili prethodne godine. Najstariji je zasnovao svoju porodicu, dobio kćerku Milicu koja liči, po energiji, na oca, druga dvojica dele bratsku ljubav još jače sjedinjeni , svesni da su godine prolazne, a bratska ljubav dugovečna i trajna. Naučili su me večeras, dok sam beležio njihovu priču, šta je u stvari u životu najvažnije. Nikako skupe, materijalno propadljive stvari, nego Iskra ljubavi u očima koje idu od jednog, preko drugog ,do trećeg brata. Uvideo sam da još postoji dobrote, ljudskosti, ljubavi prema roditeljima koji, u njihovom životu, čine neizostavni deo njihovog mikrokozma. Srpska reprezentacija otišla je na Evropsko prvenstvo sa trojicom braće Novakovića , samo na izgled različitim Ali, u srcu im je tekla ista krv, isti ponos, vaspitanje i ljubav prema zemlji , Kragujevcu, porodici kao osnovu svega za šta se vredi boriti.

Autor: Mario Badjuk

Foto: Privatna arhiva