Put napredovanja ne teče teško, ali nije ni lako kako svi očekuju da će biti. Laž je i zabluda koja se stalno širi da čim dođeš, posao te čeka, ubaciš se u sve brzo. Ni ja posle nekoliko godina ne mogu tako brzo da nađem ono što me interesuje. Pare ni ovde ne padaju sa neba. Moraš da se potrudiš, da tražiš, da radiš na svom egu. Amerikanci su mnogo drugačiji”, započinje svoju priču Kragujevčanin Lazar Pavlović.. – Kod njih uvek moraš biti nasmejan – objašnjava on i ističe da je to jedan od većih problema, jer naš karakter nije u skadu sa tim veštačkim, robotskim osmesima koji se kod njih traži. Zato kaže: „Američki san postoji svuda sem u Americi“.
Detinjstvo: “ Rođen sam u Sušici, završio OŠ “Jovan Popović ”, potom Drugu kragujevačku gimnaziju. Pored roditelja, imam tri godina mlađeg brata Uroša. Pamtim da sam se od malena zarazio sportom I sebi zacrtao karijeru svetski poznatog fudbalera..Otac, koji je voleo fudbal, odveo me je prvo na fudbalski trening, dok je majka bila za rukomet, u kojem snašao sam se nekako, , ali više da bih ispoštovao majku.Školu ne pamtim baš u lepom sećanju, imao sam drugačije vizije, snove, rano ušao u svet sporta , dok je mail broj drugova o tome razmišljao. Danas održavam kontakt sa svega dvoje, troje njih.”
Početak sportske karijere: “ Već sa 16,17 godine počinjm da radim kao personalni asistetnt čuvenom Makiju u teretani “ Apolon ”, uz teretanu, redovno sam trenirao fudbal, svoju najveću ljubav. Išlo mi je dobro, naučio sam zdrave navike života: šta jesti, kako trenirati, a da se ne preforsiraš, dobio na fizičkoj I mentalnoj snazi. Odlučio sam da upišem fakultet I teorijski I praktično upotpunim svje znanje. “
Fakultetski dani: „ Fakultet sporta završio sam u Leposviću, najviše zbog rada u teretani i kao kondicioni trner mališanima u fudbalu, uzrasta od sedam do deset godina.Beograd je zahtevao svakodnevnu nastavu, dok smo u Leposavić odlazili svake druge nedelj, i to vikndom. Stekao sam diplomu, čak u jednom trenutku poželeo da budem profesor. Zimi sam radio kao profesor rekerativac na Kopaoniku obučavajući decu do 12 godina, a uporedo igrao fudbal sv do 2012. godine kada sam doživeo nasreću na trenu. Naime, grub start protivnika učinio jed pokidam ligamnte, a oporav je bio dug i značio je kraj moje fudbalske karijere. Moj životni san polako se izgubio.“
Emirati: „ Godine 2015. stižemu Dubaiji, koji je bio meka za nas fitnes trenere. Dobio sam vizu, sve potrebne papire i dve godine proveo u luksuznom hotelu radeći sa klijentima na poboljšanju njihovog izgleda. Bliski Istok je potpuno drugačija sredina, tamo nema puno mesta za kreativnost, najviše se ceni trud, veliki rad, a na prvom mestu da gost bude zadoovljon. Bio sam dobro plaćen za svoj posao, ali moja energija, potraga za prmeštanjem uslovila je da nakon dve godine promenim sredinu.I dalje sam u kontaktu sa nekim od klijenata online, traže savete i činim koliko mi vreme dozvoljava.“
.png)
Filipini : „ Put me je naveo na ovu egotičnu destinaciju, ali bio sam iznenađen svime. Pošto nisam izgledao kao oni, stalno su me zagledali, pokazivali na mene , jedan poptuno fascintan svet. Tu sam nastavio da radim kao fitnes instruktor, ali je zarada bila niska i odlučio sam se da pokušam da doživim američki san s obzirom na to da je moj mlađi brat Uroš već tri godine, pre mog dolaska, bio u Njujorku. Radnu i boravišnu vizu dobio sam još u Emiratima i legalnim putem stigao do obećane zemlje.“
Bronks: “ U Ameriku stižem 2017. godine i nasljavam se u čuvenom Bronksu, nadaleko poznatom getu. Sve što sam zano, čitao, čuo ne može da se poredi sa ličnim iskustvom. Živo sam u podrumu, brinući o svojoj bezbednosti, jer sam bio jedini belac. Da bi popunio vreme, odlazio sam u tertanu, u kojoj sam pored crnacaca i Španaca, bio jedini beloputi. Zazirali su o dmene, jer beli ljudi u Bronks obično dolaze u policijskoj uniformi. Mislili su da sam prerušeni poolicajac, pa smo zazirali jedni od drugih .Tek posle par meseci, mogao sam da odahnem i ne brinem o svom opstanku, jer su shvatili da sam sličan njima, čovek pre svega. Postoji puno ružnih, manje lepih stvari, ali o tom bih možda napisao jednoga dana.“
Njujork:“ Sledeća stanica na mom putu je čuveni Njujork, grad koji nezvanično ima preko dvadeset miliona stanovnika i nikada ne spava.U Njujorku sam radio najkrvaviji i najteži posao, a to su selidbe. Mnogo ljudi ne zna, ali Njujork, naročito Menhetn , maju izuzetno stare zgrade i nijedna nema lift. Po 60 kilograma nameštaja natovariš na leđa i nosiš gore – dole, od prizemlja do 6, 7 sprarta. Svačega sam se nagledao : prljavih, zapuštenih stanova upskanih izmetom, po stanovima mrtve životinje, smeća mececima neodlagano... To je bio dobro plaćen posao, kada traje sezona. Njujorčani imaju običaj da se stalno sele, na svaku godinu, dve menjaju stanove. Najidalnije doba bilo je od maja do septembra kada dnevno možeš da zaradiš i do 500 dolara, dok se socijala seli zimi, i tu često firmi ne plati, pa se zarada svede na stotinak dolara dnevno. Selidbe su i najteži i najispaltiijiji posao u Njujorku, ali treba puno mentalne snage da izdržiš ogroman pritisak. Zahvaljujući svom memorijskom pamćenju, sa svega par meseci upoznao sam svaki kutak ovog grada, za razliku od svog malđeg brata koj ni trećinu mesta nikada nije posetio. Najgori su prvi meseci rada, radno vreme je od 17 do 21 sat tokom dana, dok ti za spavanje ostane tek po 2, 3 sata. Tek da se kaže da si uhvatio san. Jednostavno, novac te povuče i zaboraviš na sve.“
Posao sa kamionima: „Kada sam osetio da su selidbe iscpele moje telo, odlučio sam se za vožnju kamiona.To je krenulo u doba koorn i mogu da ti prensem da je bio najislativiji poso u vreme pandemije. Počeo je moj život na točkovima, voziš po 16, 17 sati tokom kojih promeniš po nekolio država, vidiš različite kulture u okviru jedne zemlje, živiš na točkovima i to i se učinilo, napokon, kao prilika da osnujem firmu i da kamioni postanu moja budućnost“.
Kalifornija: „ Na Floridi sam otvorio sam kompaniju pre ti meseci, imam svoj kamion, ali planiram da proširim posao i kupim 10 kamiona, nema boljeg posla trenutno u Americi, zarada je veća od doktora, treba iskustva, vožnja nije laka u Americi, puno papira je potrebno za registraciju.. Trenutno ne znam dokle ću voziti, mora da prođe duži period. Prednost je svaki dan biti u drugoj zemlji, preko 50 zemalja, dnevno po 2, 3 zemlje, pamtim memorijski dobro, mene zovu da pitaju za svaet oni koji voze mnogo duže od mene..Kalifornija nije kao LA, katastrofa, neće niko da prizna,da nije kao na razglednici, svi idu u Holivud, od 8, 10 okruga, i 2,3 naselja srednji stalež, ostalo je siromašno, mnogo šatora , beskućnika, nigde ne postoji lepota kao ona zapadnoj obali, na svakom ćošku kamp kućice, meksičke četvrti su jako opasne.“
Nostalgija: „ Kragujevac u mislima : nemam klasičnu nostalgiju, jer se odmah veže za hranu. Svuda ima naših ljudi, restorana,tako da mi to ne nedostaje.Voleo bih još malo da se sredim, da mi roditelji dođu u posao, da zasnujem poordicu. Kragujeva sam,kratko, posetio par puta,ali imam dedovinu u Ramaći, podno Rudnika, ogromno imanje. Maštam, da jednog dana, kada ostavrim svoj san, dođem na dedovinu, nastavim posao svojih predakai uživam sa porodicama u selu koje nema, po lepoti, cenu nijednog viđenog predela u Americi, zaključuje svoju američku priču Kragujevčanin Lazar Pavlović.
Mario Badjuk
Foto: Privatna arhiva
Pratite nas na našemTELEGRAM kanalu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu
