Za litar vina koje je proizvedeno u Srbiji, mogu se kupiti i do dve litre ovog pića istog kvaliteta koje je uvezeno iz Francuske ili Španije. Vinari tvrde da je piće bogova u našoj zemlji „papreno“ zbog birokratije i mnoštva taksa, koje poskupljuju proizvodnju. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji se prosečno po jednom stanovniku godišnje troši između 3,3 i četiri litra vina, a od četiri popijene boce, tri su iz uvoza!
Dušan Korunoski iz Unije poslodavaca Srbije kaže da osnovni problemi proističu iz Zakona o vinu, koji pokušava da reguliše i najsitnije detalje proizvodnje i nameće strahovite troškove otpočinjanja i održavanja poslovanja u ovom sektoru.
Proizvodnjom vina ne može da se bavi registrovano poljoprivredno gazdinstvo, već je neophodno otvoriti preduzetničku radnju ili preduzeće, navodi Korunoski. To znači i angažovanje knjigovođe i plaćanje doprinosa za bar jednog zaposlenog. Zakonodavac se bavi i brojem i kvalitetom prostorija u kojima se vino pravi, pa morate imati jednu za „čuvanje enoloških sredstava“, prevashodno kvasca i vinobrana, iako se oni kupuju dan pred muljanje.
Dok Francuzi, Italijani i Nemci vino prave u memljivim, 300 godina starim podrumima, sa zemljanim podovima, podovi srpskih vinarija, tvrdi Korunoski, moraju da budu od vodootpornog materijala kao i zidovi.
Proizvođači se žale da ih zakon, takođe, obavezuje da kupe svu opremu za proizvodnju vina, ističe Korunoski. Kod njihovih konkurenata u Evropi sve male vinarije takvu opremu iznajmljuju, ili iznajmljuju uslugu pokretnih prerađivača. Muljača, presa, vaga, i druga skupa oprema se koriste ne više od dan-dva u godini, ali svaki srpski vinar mora da je ima.
U Ministarstvu poljoprivrede, međutim, ističu da proizvođači vina mogu da koriste uslugu punjenja i etiketiranja od drugih, a opremu mogu i da iznajme. Oni navode i da su za proizvođače „papirološke“ usluge uglavnom besplatne.
Profesor tehnologije vina na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu Vladimir Puškaš ističe da na mnogim uvoznim vinima piše da je kvalitetno, ali je pitanje šta se nalazi u flaši.
Sretao sam se sa uvoznim vinima koja su slabog kvaliteta, ali našim needukovanim potrošačima je bitno da piše da je iz Francuske ili Italije, objašnjava prof. dr Puškaš. Oni, međutim, ne znaju da prepoznaju pravi kvalitet vina. Zato i ne čudi što strano vino, čija je nabavna cena od evro i po do tri, a pritom se posebno pravi za naša sirotinjska tržišta, uz sve marže, na kraju košta oko hiljadu dinara, koliko i domaće. Takvo vino je samo tehnički ispravno.
Male vinarije, objašnjava prof. dr Puškaš, moraju da budu skuplje, jer je i proizvodnja na malo skuplja od industrijske. Naročito pri nabavci boca, čepova, etiketa...
Malim vinarima treba olakšati posao, bar preko nabavki repromaterijala, time bi se i spustila cena finalizovanog proizvoda, smatra profesor Puškaš. Ima prostora da se cena snizi, ali je problem i naplata. Mnogi vinari pokušavaju većom cenom to da nadoknade.
Pratite nas na našemTELEGRAM kanalu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu
