Kragujevački tenor Stevan Karanac: „ Kragujevačke ulice su jedinstvene “

Rođen si i odrastao u Kragujevcu, za koji deo grada te vežu najlepše uspomene?

-Toliko je uspomena, da ne bi bilo fer da izdvojim bilo koji… Kragujevačke ulice su jedinstvene, ali najlepši osećaj je hodati od “vrha Glavne”, kraj Velikog parka, do Muzeja i kroz Šumarice – taj deo grada me uvek podseti na to koliko treba voleti i ceniti život.

Kada si znao da će opera biti tvoje životno opredeljenje?

-Muzičku školu sam, nakon kratkog školovanja u detinjstvu, upisao sa 23 godine, želeći da se bavim kompozicijom. Ipak, u tim godinama mogao sam da upišem samo solo pevanje, sa kojim nisam imao dodirnih tačaka uopšte. Imao sam veliku sreću da me u klasu uzme profesorka Lidija Jevremović Sofija, koja je imala dovoljno strpljenja i ljubavi da me od sricanja prvih vokaliza opismeni i osposobi za ozbiljniji program i pripremi za prijemni ispit na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. U adaptiranoj verziji opere “Evgenije Onjegin”, Petra Iljiča Čajkovskog, uz svoju profesorku i druge profesore i učenike, maja 2014. stajem na scenu prvi put. Iste godine upisujem fakultet, ostvarujem učešće u produkcijama operskog festivala Operosa i Opere i teatra Madlenianum i ulazim u Hor Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, odakle odmah dobijam priliku da nastupim i kao solista u malim ulogama operskog repertoara. Tada sam već bio siguran da će operska umetnost biti moj životni poziv.

Kako je teklo tvoje školovanje, šta smatraš krunom svog napredovanja?

-Moje zvanično školovanje još uvek traje, doktorand sam na drugoj godini doktorskih akademskih studija izvođačkih umetnosti, na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, na katedri za solo pevanje, a u klasi redovnog profesora Nikole Mijalovića, jednog od najpoznatijih i najistaknutijih srpskih baritona, kod koga sam ranije završio i Osnovne i Master akademske studije. Osim toga studiram i pozorišnu režiju kod profesora Vladana Đurkovića, na Akademiji umjetnosti u Banjoj Luci, a kompoziciju izučavam i njom se bavim samostalno. Opera i teatar me privlače u svakom smislu i u ovoj umetnosti školovanje, sticanje novih znanja, učenja novih uloga – nikada ne prestaje. Ipak, samo školovanje i sam napredak nije pravolinijski put. Uz profesora koji me uporno vraća na pravi put sve ide svojim tokom, tako da sam u dosadašnjoj karijeri imao par bitnih stanica. Jedna od njih je nesumnjivo moj debi u ulozi Tamina u Mocartovoj operi “Čarobna frula”, u Narodnom pozorištu u Beogradu, pre pet godina, kada sam sebi dokazao da jedna takva, prvačka uloga za mene nije preveliki zalogaj. Od tog trenutka ih se nabrojalo još dvadesetak podjednako velikih, još većih i težih. Nakon mnogih uloga koje sam priželjkivao i pojedinih koje nisam dozvolio sebi ni da ih sanjam, jednom bitnom stanicom smatram i ulogu Radamesa u Verdijevoj “Aidi”, upravo iz razloga jer ova uloga predstavlja nešto najudaljenije od mog vokalnog faha, tako da uspešno izvođenje takve uloge smatram velikim ličnim uspehom. Ulogu sam premijerno izveo na sceni na otvorenom, na Petrovaradinskoj tvrđavi, septembra 2021.godine. Premijera je bila prenošena na nacionalnoj televiziji, a od tada se “Aida” igra na velikoj sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.

Koliko smatraš da je klasična muzika danas popularna, naročito među mladom publikom?

-Evidentno je da nije naročito popularna, ali svaki pokušaj da se ona popularizuje i približi pokazao se kao izuzetno uspešan. Popularna muzika je često vrlo bliska klasičnoj muzici, zasniva se na istim principima, tako da se za svako uho može naći delo koje će prijati i skrenuti pažnju. Opera u savremenom društvu sve češće pronalazi način da se približi i mlađoj publici, tako da postaje sve dostupnija.

Protekle subote za tebe je bio izuzetan dan, na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu nastupio si uz svetski poznatog Željka Lučića? Je li bilo treme?

-Da, izuzetno važna predstava za mene. Lagao bih kada bih rekao da nije bilo treme, bio sam uzbuđen danima pre ovog događaja. Ovoj predstavi je prethodila svetska premijera opere “Vladimir i Kosara”, Stevana Divjakovića, u Srpskom Narodnom pozorištu u Novom Sadu, nekih desetak dana ranije. Kada se moj fokus prebacio na Travijatu, svest o tome da stupam na scenu sa pevačem takvog kalibra je bila samo jedan od elemenata posebnog uzbuđenja. U ovom naslovu sam poslednji put i nastupio na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, pre tačno tri godine, tako da me na ovoj sceni nije bilo prilično dugo. Potom, predstava je ujedno bila i moj ispit na drugoj godini doktorskih studija, pa sam znao da će osim brojne publike i predstavnika stručne javnosti u gledalištu sedeti i ispitna komisija. Kao posebna čast, tu je i gospodin Lučić, zvezda velikih svetskih operskih kuća, kao što su Metropoliten opera u Njujorku, Milanska Skala, Kraljevska opera u Londonu, Opera u San Francisku, Nacionalni teatar pariske opere, Bečka državna opera i druge. A u međuvremenu se desio i nastup u Verdijevoj “Aidi”, sa priznatim umetnicima iz Azerbejdžana i Turske, kao i sa još jednom našom svetskom operskom zvezdom iz Metropolitena, mecosopranom Milijanom Nikolić (u ulozi Amneris), koja je karijeru izgradila na scenama širom Evrope, Azije, Amerike, Australije i Novog Zelanda.

Subotnje izvođenje je bio jubilej, vek od prvog izvođenja Travijate na srpskoj operskoj sceni?

-Da, to je još jedan faktor uzbuđenja koji je ovu priliku učinio posebnom. Stogodišnjica od prvog izvodjenja ove veličanstvene opere obeležena je izložbom fotografija, gde su se našli programi, dnevne liste sa imenima izvođača, fotografije iz predstava. Produkcija koja se trenutno igra je iz 1991.godine, u režiji Borislava Popovića, koju već dugi niz godina obnavlja rediteljka Ivana Dragutinović Maričić. Inspiracija za prvi nastup u ovom naslovu mi je bilo saznanje da je prvo pojavljivanje van Italije maestralni Lučano Pavaroti imao upravo u ulozi Alfreda Žermona, na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Pored fanstastične podele, gde se našla i koleginica Vesna Đurković u ulozi Violete Valeri, ispita i jubileja, inspiracije za ovo izvođenje nije manjkalo.

Smatraš li Travijatu svojom omiljenom operom?

-Iako moram da priznam da ulogu Alfreda Žermona ne smatram omiljenom, samu Travijatu mogu nazvati omiljenom operom. Klavirski izvod, odnosno “note” Travijate stoje na minijaturnom slikarkom štafelaju na mom klaviru, jer ovo remek delo smatram najlepšim ukrasom za svoj radni prostor. Ako se desi da nedeljom mogu da odmaram, čest je prizor da se nedeljno podne dočekuje uz neki od snimaka Travijate, koji prati prelistavanje novosti na društvenim mrežama…

Uporedo nastupaš Beogradu i Novom Sadu, na kom terenu se bolje snalaziš?

-Na beogradskoj sceni sam napravio prve korake u profesionalnom teatru, tu se usavršavao u Operskom studiju “Borislav Popović”, Narodnog pozorišta u Beogradu i stekao veliko iskustvo u radu sa rediteljima, dirigentima i kolegama pevačima. Ipak, uprava Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu mi je dala veliko poverenje i u ovom teatru sam se ostvario u većem broju prvačkih rola, pa tu i nosim značajan operski repertoar. Moram priznati da se u oba teatra osećam kao kod kuće i da pored prilične pauze i odsustva sa beogradske operske scene i dalje ne bih mogao da zamislim da ne nastupam u nekoj od naših opera.

Imao si priliku da budeš jedan od tri tenora, uz Dušana Svilara i Matiju Zanatu, koji su nastupili uz pratnju Novosadskog big benda. Hoće li se nešto tako ponoviti?

-U pitanju je zanimljiv projekat koji sublimira napolitanske pesme, popularne melodije iz filmova, kancone, romanse, pa čak i domaće pesme koje su postale evergreen. U mom delu programa se našla i koja operska arija, tako da je programski to zaista bila jedna riznica lepe muzike. Znam da smo sva trojica radi da se takav projekat ponovi, ali za sada nemamo informacija o tome da li će i doći do realizacije.

Šta misliš o takvim idejama, kojima se, između ostalog, popularizuje i operska umetnost?

-To je za mene bio svojevrstan eksperiment i upliv u repertoar koji mi je potpuno stran. Ipak, uz “lake note”, kroz ovaj program se jeste popularizovala i operska umetnost i koncept je bio odlično prihvaćen kod publike. Svako od nas trojice je imao svojih par solističkih tačaka, a kada bi na red došla i operska arija, publika bi sjajno prihvatila i ovaj ozbiljniji segment programa, mada se maestro Fedor Vrtačnik, koji je radio sve aranžmane za Big bend i gudački sastav orkestra Opere potrudio da i tu tačku osavremeni i približi celokupnom repertoaru.

Koji klasični kompozitor najviše odgovara tvom tenoru?

-Mom vokalnom temperamentu najviše prija Verdi, mada me Mocart posebno inspiriše.

Hoće li Kragujevčani skorije imati priliku da te vide u rodnom gradu?

-Za sada nastup u Kragujevcu nije na vidiku, iako već neko vreme razmišljam o solističkom koncertu. Sve su prilike da će se realizacija desiti tek sledeće sezone.

Planovi za nastavak godine?

-Intenzivni su planovi do kraja ove sezone – nastup u Skopju sa Makedonskom Filharmonijom u Britnovom “Ratnom rekvijemu”, nezaobilazna je Orfova kantata “Carmina burana”, sledi nastup sa Western Balkans Youth Orchestra, potom nova uloga u Pučinijevom “Plaštu” u okviru prvog izvodjenja Pučinijevog “Triptiha” u organizaciji Udruženja umetnika “ArtNet”, koje sam osnovao sa kolegama, kada ću i režirati jedan od naslova; potom slede nastupi u tekućem repertoaru teatara u Srbiji, nekoliko koncerata u Nemačkoj (Ruesselsheim i Dreieich), a u toku su i pripreme za novu produkciju Bizeove “Karmen”, koju ću od sledeće sezone konačno pevati i u Srbiji, nakon nastupa u ovom naslovu u Nemačkoj. Posebno me raduje što će nakon seminara na Kings koledžu u Londonu biti snimljen audio zapis moje prve opere koju sam komponovao na libreto umetnice Zsuzsanne Ardó.

Autor: Mario Badjuk

Foto: Privatna arhiva