Den Tana: Srbija duguje Karlu Maldenu - iKragujevac


Kultura

Oskarovac Den Tana jedini je srpski član Američke filmske akademije. Brando ga je smatrao najvećim glumcem, a ovde nema ni svoju ulicu

EDAN od najslavnijih Srba u Holivudu, i jedini Srbin koji je član američke Akademije za filmsku umetnost i nauku, Den Tana ili Dobrivoje Tanasijević, pripada onim ljudima čiji bi život mogao da se smesti u uzbudljiv holivudski film, i koji po svemu jeste metafora "američkog sna".

Producent, nekadašnji fudbaler, i vlasnik jednog od najpoznatijih restorana na Beverli Hilsu, ovih dana je u Beogradu, bez koga, kako kaže, ne može dobro da diše, ako povremeno ne udahne njegov vazduh. Dolazak u Beograd je, inače, i njegov mali odmor od angažmana u Akademiji.

* Kako ocenjujete ovogodišnju konkurenciju za Oskara?

- Kao veoma dobru, jer mislim da je najoštrija od 1998. godine, od kada sam član Akademije. Ta utakmica nije velika samo zbog toga što smo za ocenjivanje imali najveći broj filmova, sedamdeset jedan, nego što je produkcija u prošloj godini bila kvalitetna. Veoma mi je žao što "Kad svane dan" Gorana Paskaljevića nije ušao u pet filmova za nominaciju za Oskara. To je jedan od filmova u konkurenciji za Oskara van engleskog govornog područja kome sam dao ocenu deset. Ali, filmska Akademija ima šest stotina članova, a tri stotine članova mora da odgleda najmanje dvadeset filmova u svojoj grupi da bi njihov glas išta značio, i bilo je veoma teško odlučiti se.

* Šta je po vama zanimljivo kada je reč o filmovima koji su u konkurenciji za Oskara van engleskog govornog područja?

- Ranije su obično dolazili filmovi koji su napravljeni sa malim budžetima u odnosu na američke, a poslednjih godina iz sveta pristižu filmovi koji su imali budžete od petnaest, dvadeset miliona dolara. Primetno je, takođe, da pojedini reditelji prave priče koje su kopije američkih filmova, verujući da će im to obezbediti da uđu u nominaciju za Oskara, što nije dobro. Jer, članovi akademije vrednuju ono što je novo, i što je originalno iz zemlje iz koje dolazi film.

* Da li prošlogodišnja produkcija nagoveštava da se Holivud vraća umetničkim ostvarenjima?

- Holivud se mnogo promenio, pogotovu u odnosu na pedesete, šezdesete, sedamdesete godine prošlog veka, kada su studija bila u privatnom vlasništvu jednog ili dvojice producenata. Sada su to vlasništva velikih korporacija, tako da se izgubilo individualno takmičenje, nema više borbe nekoliko "klubova", u trci su korporacije. Danas ni u Holivudu više nije lako naći para za film. Ceo taj market se promenio, ali Holivud još uvek vlada svetom filma.

* Koliko je naš film realno kvalitetan u odnosu na vrhunsku produkciju, i kako naše umetnike vide u svetu?

- Mislim da su naši reditelji izuzetno kvalitetni, jer sa tako malim budžetima snimaju filmove koje ni jedan reditelj u Americi ili u Evropi ne bi ni pomislio da pravi. Oni kao da "pletu", često prođe i po četiti-pet godina dok se neki film završi, i zato ne razumem ovaj sistem u Srbiji. Na zapadu, političari sve rade da nagovore bogate ljude da ulažu u kulturu, tako što im daju poreske olakšice.

* U čemu je, po vama, ovde problem?

- Čini mi se da u Srbiji postoji suštinski nesporazum o tome šta je film, da on može da napravi fantastičan prodor za jednu zemlju, i da to ostaje zauvek. A kad se snimi, on ostaje. Ovde sam imao priliku da čujem i to kako je neki film "patriotski", a neki "nije", tako nešto nikada nisam čuo u svetu. Ne znam šta znači "patriotski film". Svaki film koji u svetu dobije nagradu, proslavi zemlju iz koje dolazi. Film ima pravo, i cela umetnost uopšte, da kritikuje vreme i društvo, da provocira, da otvara pitanja. Zamislite da su svi umetnici sveta bili politički poslušnici i da su svojim radom opsluživali vlast svog vremena, pa danas ne bi ni postojala ta veličanstvena dela. Najcenjeniji filmovi su oni koji su kritički, i ako bi analizirali, oni su uvek dobijali najviše nagrada.

* Vaš čuveni restoran uskoro će obeležiti pedeset godina, nema holivudske zvezde koja nije bila vaš gost. Ko je, ipak, najveći u Holivudu?

- Za mene je najveći bio Marlon Brando, da je Džejms Din ostao živ, možda bi ga malo nadmašio. Bio sam prijatelj sa njima, Brando je uvek naručivao stek, poslednjih godina života dolazio je sa parkinga, uzimao bi po tri steka i nosio kući da jede. Ako govorimo o rediteljima, teško je izabrati ko je najveći, iako je Elija Kazan, koji je bio progonjen zbog komunizma, po meni bio najbolji. Tu su, naravno, i sjajni Bili Vajdler, Džordž Stivens, genijalni Hičkok, a sada Spilberg, Kopola. Zanimljivo je, međutim, da je Brando, uvek kad bi mu govorili da je najveći, odmahivao rukom i govorio da je najveći naš Karl Malden. Malden, koji se, iako rođen u Čikagu izjašnjavao kao Srbin. U vreme Titove Jugoslavije ne biti Jugosloven, smatralo se nacionalizmom. A Karl Malden je govorio da je njegov otac došao iz Trebinja u Ameriku 1906. godine, kada Jugoslavija nije postojala, i da je od njega naučio da je Srbin. Odlično je govorio srpski, i nije bilo prilike da ovaj oskarovac i dugogodišnji predsednik američke filmske Akademije nije istakao svoje poreklo, i ono čemu ga je otac naučio - ako budeš dobar Srbin, bićeš i dobar Amerikanac. Zanimljivo je da je Malden imao problem sa našom Udbom, kada je trebalo da dođe u Srbiju da igra u Paskaljevićevom filmu "Suton", koji sam producirao, i to zbog - nacionalizma. Danas, jedan takav velikan nema ni ulicu u Beogradu, a siguran sam da mu to Srbija duguje.

Izvor: Novosti {jathumbnail off}

Slika govori više od hiljadu reči
Pratite iKragujevac na Instagramu