Hitler: Hladna ruka diktatora!

Hitlera su od dolaska na vlast službeno oslovljavali kratko “firer” (vođa). Po ugledu na dučea, unutar Partije oslovljavali su ga kao “vođu stranke” tokom 1921. i 1922, ali je dolaskom na vlast on to preinačio u “firer nemačkog naroda i kancelar Nemačkog rajha”, kako je i zvanično glasila njegova politička funkcija. Od smrti predsednika Rajha, Fon Hindenburga, 2. avgusta 1934, do 30. aprila 1945, Hitler je imao zvaničnu titulu “firer i kancelar Rajha”. Spojio je funkciju kancelara i predsednika Rajha, ali se ove druge odrekao. Uz to je bio i vrhovni komandant oružanih snaga. Tek dekretom od 26. juna 1943, uzima kao prvi čovek Partije, Vermahta, države i naroda samo titulu “firer”, a u međunarodnom političkom ophođenju “firer Velikonemačkog rajha”.

Relativno je bio mali broj zemalja s kojima je Nemački rajh održavao diplomatske odnose i koje su poslale delagacije na proslavu Hitlerovog rođendana. Da bi se videlo sa čijim diplomatskim predstavnicima je Andrić održavao kontakte u Berlinu, valja navesti pomenute zemlje, i to onim redosledom kako ih je nemački protokol poređao po važnosti tokom proslave Hitlerovog rođendana: Italija, Japan, Španija, Mađarska, Belgija, Bolivija, Brazil, Bugarska, Estonija, Finska, Grčka, Velika Britanija, Jugoslavija, Letonija, Litvanija, Holandija, Norveška, Portugal, Rumunija, Švedska, Sijam, Slovačka i Turska. Iako nisu navedeni, bili su prisutni i predstavnici SAD, SSSR, Poljske i Francuske.

Jugoslovenska delegacija je bila na svečanoj tribini, u neposrednoj blizini Hitlera. Delegaciju koju je predvodio komandant ratnog vazduhoplovstva general-major M. Janković, činili su general-major Lukić, bivši ministar V. Janković, vođa omladine dr Pirc, general-major Bakić, ministar trgovine Tomić i admiral Politić. Čestitke Hitleru, između ostalih, uputio je i knez Pavle, kao i bivši jugoslovenski predsednik vlade Stojadinović.

Tako je vest o predaji akreditiva Ive Andrića Adolfu Hitleru objavljena na dan Hitlerovog rođendana, kada su sve nemačke novine bile u znaku te proslave.

Posle predaje akreditiva, Andrić je, prema protokolu, položio venac na grob Neznanog junaka. Kasno po podne Andrić je već bio na berlinskom aerodromu “Tempelhof”, gde je zajedno sa savetnikom Poslanstva Ivanom Kovačevićem dočekao jugoslovenskog ministra trgovine i industrije Jevrema Tomića i viceadmirala Polića.

Zahvaljujući upornosti Maksa Erenrajha Ostojića, novinara i pisca, ostalo je zabeleženo Andrićevo sećanje na predaju akreditiva Hitleru. Na postavljeno pitanje o tom susretu, da li je tada bio svestan da se pred njim nalazi “ličnost koja je oličavala jedno od najvećih zala u istoriji”, Andrić je bio zbunjen i oklevao je s odgovorom:

“Vaše pitanje me podseća na mog bivšeg nastavnika koji je bio živ kada mi je bila dodeljena Nobelova nagrada. Tim povodom, jednom novinaru je rekao: ’Oduvek sam znao da će jednog dana postati nobelovac.’ Takav ’vidovnjak’ nisam bio kada sam se našao pred Hitlerom, koji se pre toga već prikazao u svom pravom svetlu. Još od ranog jutra pripremao sam se za ovaj izuzetan doživljaj. Ostani priseban, pokušavao sam sebe da smirim, ali kada sam se u pratnji šefa protokola našao pred Hitlerom, počeo sam da gubim prisebnost i gotovo panično zaželeo da se ovaj strogo protokolarni čin što pre završi.

“Zapazio sam da je Hitler bio možda nešto malo niži od mene i da je u filmskim žurnalima delovao impresivnije nego kada sam se pred njim našao. Da ste me tada zapitali kakve ima oči - ne bih mogao da vam sa sigurnošću kažem: otkrivao sam u njima neku čudnu radoznalost, hladan sjaj čoveka koji više veruje, ako bih mogao da kažem, u svoje ideje i predrasude, nego u samog sebe. Ipak, Hitlera iz tog susreta ne pamtim toliko po njegovom pomalo amemičnom licu koliko po njegovom stisku ruke: bila je hladna i malo vlažna. Tek kasnije, čitajući biografije i studije o njemu, saznao sam - možda je već u to vreme bio bolestan. A još kasnije, kada sam se podsećao ovog susreta i stiska ruke padala mi je na um jedna misao: možda je on, neumoljivi i agresivni diktator, bio pre posledica svoje bolesti nego svojih ideja, da je bio neka vrsta Mustafe Madžara, samo Mustafe čija je moć razaranja i ubijanja bila srazmerna sili koju je on kao vođa jedne moćne države ovaploćavao.”

Andrić se, prema sopstvenim rečima, Hitlerom bavio i o njemu čitao “biografije i studije”. Iako nije rekao šta je sa Hitlerom pričao posle predaje akreditiva, bio je fasciniran pojavom koja je opčinila milione Nemaca, i koja ga je podsetila na lik obesnog junaka Mustafe Madžara koga na kraju pripovetke Ciganin pogađa komadom starog gvožđa u slepoočnicu, od čega ovaj umire.

Jednom prilikom je Andrić pomenuo Hitlera razmišljajući o čovekovoj prirodi i činjenici da je u različitim vremenima i na različitim mestima čovek “uvek isti”: “U noći, ovako pre počinka, dok napolju huji vetar, ja ne mogu da se načudim, stojeći pred činjenicom, neverovatnom i strašnom: da je čovek uvek i svuda i u svemu jedan isti, jednostavan u svojoj strahovitoj raznolikosti.