Vaskršnja poslanica episkopa šumadijskog gospodina Jovana

Vaskrse Hristos i nijednog u grobu.

Ovo je dan koji stvori Gospod, obradujmo se i uzveselimo se u njemu (Ps 117, 24), pevamo u ove dane o Vaskrsu. Radujemo se Danu kada je Gospod svojim Vaskrsenjem izveo rod ljudski iz ada i uzveo ga u Život večni. „Gospod je oteo čoveka od đavola i dao ga u zagrljaj Bogu“ kaže Prepodobni Justin Ćelijski. Vaskrs je Život večni, u koji se ulazi kroz večnu Istinu, Pravdu, Ljubav, kroz radost večnu – kroz Hrista.

A ako Hristos nije ustao, onda je prazna propovijed naša, pa prazna je i vjera vaša (1 Kor 15, 14) blagovesti Sveti apostol Pavle. Javnđelje Hristovo bez Vaskrsenja ne bi bilo blaga vest za ljude, zato što bi suštinska gorčina ljudskog života i izvor svake nedaće ostali neuklonjeni, neuništeni. A to je smrt i žalac njen greh. Ako Hristos nije ustao, onda je uzalud kroz ceo život se držati Javanđelja Hristovog, uzalud je i u samu smrt ići sa verem u Njega, pa je uzalud i postradati za Njega, primiti smrt za Njega.

Vaskrsenje Hristovo je svedočanstvo i dokaz velinčanstvene Božije ljubavi koju ima i koju pokazuje prema nama. Ljubav je Boga svela na zemlju, ljubav je Boga podigla na Krst, a sve zbog nas i radi našeg spasenja. O ovoj Božanskoj ljubavi apostol Pavle govori kao o načinu našeg života: Sve da vam biva u ljubavi (1 Kor 16, 14). A Galatima, ali i nama za večnost, govori: nego da iz ljubavi služite jedni drugima (Gal 5, 13), kao što i u Poslanici Rimljanima uči: A znamo da onima koji ljube Boga sve pomaže na dobro (Rim 8, 28). O ljubavi kao vrlini Sveti apostol Pavle još poučava: A povrh svega toga obucite se u ljubav, koja je sveza savršenstva (Kol 3, 14). Ljubav u najizvornijem smislu je od Boga, iz Njega večnog, besmrtnog i neprestajućeg izvire. Jedino je ljubav besmrtna, ona je sila nad kojom smrt nema vlast: „Gde je ljubav tu je već besmrtnost“, govori Prepodobni Justin Ćelijski.

Hristos je došao da bi pobedio smrt i doneo život večni. I sve je to učinio iz ljubavi prema čoveku: Jer Bog tako zavolje svijet da je Sina svojega Jednorodnoga dao, da svaki koji vjeruje u njega ne pogine, nego da ima život večni (Jn 3, 16). Večno živi Gospod, podvrgava sebe telesnom rođenju, ne radi toga što mu život nedostaje, već da bi nas vratio iz smrti u život, kaže Sveti Grigorije Niski. Večno živi Gospod i ne obećava sreću kroz zadovoljstvo, niti govori o prostom životu posle smrti ili o beskonačnom produžavanju ovdašnjeg našeg života. Večni život je blagodat koja prosvetljuje i osmišljava i ono što je sadašnje i ono što je buduće – i dušu i telo čovekovo. Gospod je vaskrsao, smrt više ne vlada njime (Rim 6, 9).

Smrt jeste biološki fenomen, ali za nas koji verujemo u Hrista onaj koji umire večno će u Njemu živeti. Istinski život za nas hrišćane je mnogo više od biologije i hemije. To je tajna nad tajnama i temelj naše vere pravoslavne. Ne samo da u to verujemo i ne samo da to čekamo, nego već sada i ovde u tom vaskrsenju učestvujemo kroz predukus svetih tajni, naročito u Svetoj Evharistiji. Evharistija je zalog i obručenje Večnog života i ona se nama verujućim daje kao svešteni lek besmrtnosti, kako je govorio Sveti Ignjatije Bogonosac.

Živeći u ovom dobu, vera u vaskrsenje je nasušna potreba. Svakodnevno se pitamo kako da prevaziđemo nepravdu, nevolju, žalost, iskušenja, patnje i muke u ovozemaljskom životu. Odgovor je: verom, strpljenjem i nadom u Hrista koji je rekao da nas neće ostaviti i zaboraviti samo ako mi ne ostavimo i ne zaboravimo Njega. Ako li žena zaboravi porod svoj da se ne smiluje na čedo utrobe svoje, ja te neću zaboraviti govori Gospod (Is 49, 15). Jasno je da sve nepravde, nevolje, tuge i žalosti sa kojima se susrećemo u ovozemaljskom životu privremeno traju, jer mi hrišćani verujemo da nas očekuje Večni život u Hristu. Na primer, kada radi medicinskog lečenja ili operacije trpimo fizički bol, da bi posle ozdravili i živeli normalno, nismo u velikom strahu. Tako bi trebalo da bude i sa našim hrišćanskim životom. Problem je što često gledamo samo život u ovozemaljskim granicama i tako nas brige i problemi ovog sveta toliko obuzmu da ne možemo da tajnu života sagledamo šire.

Vera naša nas uči da je zamalena ovozemaljsko carstvo, dok je nebesko uvek i doveka. Crkva nas uči da se u uspehu ne gordimo, ali da ni u stradanjima ne padnemo u očajanje. Ko god se uzda samo u sebe uvek će se razočarati, a ko se uzda u Hrista uvek će u Hristu imati radost. A Vaskrsenje Hristovo je naša najveća radost jer je Njegovim Vaskrsenjem pobeđen đavo, pobeđeni su greh i smrt. U svetlosti Vaskrsenja, u toj lako nepristupačnoj svetlosti, koja je zablistala iz Njegovog Živonosnog groba, pored svih naših nevolja, patnji, muka i životnih teškoća, otkrivamo neizmerni izvor naše vere i istočnik večne nam nade i radosti.

Sveti Grigorije Bogoslov nam govori da je Vaskrs „carica dana, praznik nad praznicima i slavlje nad slavljem“. Zaista, Vaskrsenjem Hristovim, kao i verom u opšte vaskrsenje mrtvih i Život večni, učimo se da osvajamo, ne prolazna i ovozemaljska prostranstva, nego večni i baskonačni prostor Bžanske ljubavi i dobote. Mi u vaskrslom Hristu zadobijamo sve, zalutali pronalaze put, izgubljeni zadobijaju nadu, bolesni da će ozdraviti, bezutešni da će se utešiti, umirući da će vaskrsnuti, roditelji ostali bez dece da će se sa njima večno zagrliti, pali da će ustati, grešni da će dobiti oproštaj grehova. Oni koji plaču da će se utešiti, oni koji čine milostinju da će biti pomilovani, oni koji su prognani pravde radi da će zadobiti istinu; i svi koji veruju u Vaskrslog Hrista da će pobediti smrt i zadobiti Večni život i Carstvo nebesko.

Ovo Carstvo nebesko doživljavamo na svakoj Svetoj Liturgiji i čvrsto verujemo da ćemo ga naslediti i u večnosti, ako ostanemo verni Raspetom i Vaskrslom Hristu, Bogu našem. Mi verujemo da je jedino Hristos put i istina i život (Jn 14, 6) i da su ovozemaljski dani u ovom vremenu i prostoru samo senka budućeg Večnog života u Hristu koji je postao čovek da bi sjedinio stvoreno sa večnim. Radi toga je i postao čovek rodivši se od Djeve, a istovremeno ostajući predvečni Bog. Brinući o našem spasenju, stradao je na Krstu, ali je kao Bog vaskrsao pobedivši silu smrti. Kako je telesna smrt tuga za sve ljude jer se privremeno rastajemo od onih koje volimo, ona za nas hrišćane nije kraj već nastavak života u Hristu – zato se molimo za naše pokojnike i čekamo dan kada ćemo se opet zajedno sresti u Carstvu Božijem.

Crkva Božija kroz sve vekove, a i danas, izražava svoju blagodarnost za ljubav Božiju prema svetu tako što kroz liturgijsko sabranje i služenje učestvuje u Vaskrsenju Gospodnjem. Naše proslavljanje Vaskrsenja Hristovog liturgijskim služenjem nije, svedočimo svi okupljeni u crkvenom zajedničarenju, samo sećanje na jedan događaj iz prošlosti već pre svega učestvovanje u njemu kao zalog i predokus Budućeg carstva Božijeg. Ovo Carstvo nebesko okušamo na Svetoj Liturgiji kroz sabranje i Sveto pričešće useljenjem Njega u nas. A kada se useli u nas, On – Jedinorodni Sin Božiji – mi postajemo hram Presvetog Duha Njegovog, izbavljeni od svake đavolje lukavštine koja dejstvuje u nama, u našim rečima, ili u našim mislima, ili u našem razumu.

Pomolimo se Vaskrslom Gospodu da nas obasja Svetlošću Svoga Vaskrsenja i da nam podari radost, mir i ljubav. Neka Gospod podari, draga braćo i sestre, da ovi dani Vaskrsa najpre budu dani molitve i radosti za nas i sve ljude. Neka nas Gospod ukrepi u snazi da odolimo i neprijeteljima svojim i da se svi radujemo radošću Vaskrsenja, jer je Gospod vaskrsao, tugu odneo a radost doneo. U toj radosti, i Mi vas, deco naša duhovna, pozdravljamo sveradosnim i u vekove vekova nepobedivim pozdravom:

Hristos Vaskrse - Vaistinu Vaskrse!

Vaš u Vaskrslom Hristu, uvek odani,

Jovan

Episkop šumadijski