„Fića“ na kragujevačkom štandu u Beogradu

U tom periodu proizvedeno je 923.487 primeraka vozila koje je nezvanično proglašeno za „nacionalnu klasu“, a prema nekim podacima, bio je treće najprodavanije vozilo u Evropi (posle „Bube“ i Citroena „2CV“). Osim u Italiji i Jugoslaviji proizvodio se i u Argentini, Austriji i Španiji. Ukupno je proizvedeno 2.695.197 „Fića“ u svim verzijama. Poslednji proizvedeni automobil bio je model „Z-750 LE“ koji se čuva u Muzeju „Zastava“.

Na „37. Međunarodnom sajmu turizma“ koji će svečano biti otvoren u četvrtak 19. februara u Beogradu, na štandu Centralne Srbije, svoje potencijale promovisaće i Gradska turistička organizacija „Kragujevac“. Jedan od ovogodišnjih „aduta“ na kragujevačkom štandu, koji će svakako privući najveću pažnju je „Fiat“ Zastava 750, poznat širom sveta kao „Fića“. On će svih dana sajma biti parkiran na kragujevačkom štandu u čast proslave 60 godina, koje su protekle od prvog proizvedenog modela. U pitanju je model 1964/65godine, vlasnika Milutinović Bojana iz Kragujevca, sa takozvanim „kontra vratima“.
Fića se u Kragujevcu proizvodio punih trideset godina, sa veoma malim izmenama i sasvim sigurno je bio najpopularnije vozilo stare Jugoslavije, dostupno svima i po ceni i po veličini, a i po mogućnosti da savlada i uspone koje druga vozila baš i nisu bila u stanju. Obzirom da se i danas vozi u neizmenjenom obliku i da još uvek ima svoje „Klubove ljubitelja Fića“, sasvim je sigurno, da mu ni jedan automobil ne može parirati, jer se u današnje vreme rade sve manje serije, sa sve većim izmenama. Bilo koje drugo prevozno sredstvo, koje se vozi postoji i traje u prvobitnom obliku, 60 godina,teško da postoji igde u svetu.

 „Fića“ je predstavljen na sajmu automobila u Ženevi, kao posleratno italijansko ekonomsko čudo. Glavni projektant bio je Fijatov inženjer dr Dante Gikosa (1905—1996), koji je učestvovao i u izradi „Topolina“, 1955.godine konstruiše vozilo „Fijat 600“ minijaturni četvorosed, koji je imao dvoja vrata, vodeno hlađeni četvorotaktni motor s pogonom na zadnje točkove i nezavisnim kočenjem na svim točkovima. Čitav automobil bio je težak svega 585 kilograma, a postizao je brzinu od 100 kilometara na čas. Uz malu potrošnju goriva i simpatičnu karoseriju s velikim staklenim površinama, već u prvih pet godina prodat je u milion primeraka. „Leptir stakla“ na prednjim prozorima, veća prednja svetla (farove) i veći rezervoar za gorivo dobio je 1960. godine, a uz malo jači motor dostizao je brzinu od 110 kilometara na sat. Kao jedno od najboljih rešenja u kategoriji malolitražnih vozila, ostavio je neizbrisiv trag u istoriji Jugoslavije, a i danas kada ga vide svi će prvo izgovoriti: „Moje prvo vozilo“. Može se reći prvo i omiljeno, vozilo koje kod svih izaziva nostalgične uspomene zajedništva i životnog stila opšte jednakosti, kao i ulogom koju je ovaj automobil stekao kao kult i „pop ikona“ u kulturi čitavih nacija i generacija.

GTO