KRAGUJEVČANIN HEROJ: Vodnik ''Plamen'' na Košarama zarobio živog albanskog teroristu, a vojnici mu svi preživeli - iKragujevac


Svaštara

Kad se pomene krvava bitka za karaulu Košare, prva asocijacija na nju su mladi vojnici Vojske Jugoslavije. Golobradi mladići, uzrasta od 18 do 22 godine, borili su se na prvim borbenim linijama čuvavši našu zemlju od deset puta većeg broja pripadnika takozvane Oslobodilačke vojske Kosova. Na prvoj liniji borbe bio je i on.

Tomislav Račić (42) alijas vodnik “Plamen” je živi svedok pakla Košara koji su prošli ti mladi momci od momenata kad se rat “kuvao”, pa od septembra 1998. do aprila 1999. kada je Karaula pala. Ovaj vodnik, zarobio je teroristu OVK i komandovao celom jedinicom.

Njegov otac Milorad (67) je krenuo kao dobrovoljac na Kosovo za sinom, a brat Zvezdan (45) za mlađim bratom. I nije im to bio prvi rat!plamen3.png"E, SAD ĆEMO TEK DA IH…"

 

- Karaula je napadnuta na Veliki petak, 9. aprila, a 11. je poginulo petoro momaka iz naših redova. Vojnicima, ali i meni kao starešini, to je bio najteži trenutak, jer smo tada svi prvi put u životu videli naše poginule. I možda bi neko očekivao da redovnu vojsku, klince od dvadesetak godina, to strašno uplaši, ali nije bilo tako.

- S još jačim elanom nastavili su da se bore. Bilo je ono: "E, sad ćemo tek da ih… " znate šta Srbi govore u takvim situacijama. Kao da su hteli da pokažu da im drugovi nisu zalud poginuli. Naravno, znali smo da možemo biti sledeći svakog trenutka - izjavio je Tomislav Račić.

Na pitanje da li su bili svesni protiv kolike sile se bore, kaže da su bili svesniji koju svetinju brane. A tu svetinju je od 1.500 ljudi takozvane OVK branilo 120 vojnika Vojske Jugoslavije.

Košarska bitka se vodila oko graničnog prelaza Rasa Košares na granici SR Jugoslavije i Albanije, između devetog aprila i 10. juna 1999, tokom NATO bombardovanja. Maj na Košarama bio je krvav. Tokom noći između 10. i 11. maja NATO avijacija je bacila kasetne bombe na našu vojsku. Stradalo je osam vojnika i jedan podoficir, a ranjeno je više od 40.

- Bacili su dve kasetne bombe, a svaka u sebi ima 202 bombe prečnika 10 centimetara, znači 404 te male bombe "poklopile" su našu jedinicu od nekih 120 ljudi Bio sam 300 metara ispod tog mesta, na mom položaju minobacača. Odmah sam krenuo u izvlačenje ranjenih.

- To je bilo strašno gledati. Jedan vojnik se pred nama ubio puškom. Video je da mu je kasetna otkinula obe noge. Rekao je samo: "Jao, kako ću da igram fudbal", nabio pušku u usta i presudio sebi. Kasetna bomba može da prepolovi telo čoveka ili može toliko da ga uništi do neprepoznavanja. Imali smo takve slučajeve. Sa rođenim bratom u šatorskom krilu nosio sam povređene - kaže Račić paleći sledeću cigaretu.plamen2.jpgOTAC ZA SINOM, BRAT ZA BRATOM

A pitanje odakle dva brata i njihov otac na istom mestu usred rata otkriva neverovatnu priču o Račićima. Brat je u rat pošao za bratom, a otac za sinom.

- Moj brat Zvezdan je učestvovao u ratu u Bosni i Hrvatskoj, a otac Milorad se tada spakovao i krenuo za njim kao dobrovoljac. Meni je bilo 15 godina. Kada sam ja otišao na Kosovo, otac je krenuo za mnom. Valjda nije mogao da sedi kod kuće i gleda TV dok sam ja na ratištu. Isto je učinio i brat - kaže Tomislav.

Račići su bespogovorno srpski junaci, ali ono što posebno odlikuje Tomislava, i sa tadašnje njegove 23 godine, čojstvo su i vojnička čast.

- Najstrašnija mi je bila pomisao da bih mogao biti zarobljen. Jednog našeg starešinu su uhvatili i mučili ga tako što su mu maltene drali kožu na živo. Puštali su nam ga preko motorole dok urla i tako nam davali do znanja s kim imamo posla. Posle toga desi se da sa dva moja vojnika uhvatim teroristu živog. Ispitamo ga i pošaljemo u Đakovicu poštujući pravila ratovanja. Dobio je vodu i cigaretu koje je tražio dok je drhtao kao otrovani pacov - mirno navodi Račić.

Upitan koliko je mogao da se suzdrži nakon slušanja zvuka mučenja putem motorole, Račić kaže da "mi nismo vojska čudovišta".

- Ne bi mi palo na pamet da nenaoružanom vojniku pucam u glavu, a kamoli da ga oderem živog. Mogao sam na licu mesta da ga likvidiram i da me savest nimalo ne peče, zbog naših mrtvih, ali zauvek bi me pratilo što sam ga ubio na takav način - jasan je Račić.plamen1.jpgDRŽIMO SE ZAJEDNO

Tomislav je osam godina nakon završetka rata napustio vojsku. Nije više mogao da bude na terenu iznad Preševa. Pristojna plata nije bila dovoljna za izgubljen privatni život.

Od 2008. konobarisao je i radio kao obezbeđenje objekata u Kragujevcu, pa godinama u kladionici. Danas je zaposlen na dispečerskom poslu daljinskog upravljanja malim hidroelektranama.

- Većina ratnika s Košara nema posao, ostali jedva spajaju kraj s krajem. I držimo se zajedno, okupljamo se. Ima i onih koji su prekinuli sve veze, valjda im je tako lakše da sećanja ostave iza sebe. Neki nisu mogli. Jedan vojnik se obesio na svoj rođendan, ispratio goste, uzeo kaiš i presudio sebi.

- Deset dana pre pričao mi je telefonom da je Bogu zahvalan za zlatnu decu koju ima i da će ići da radi u Rusiju. Jedan starešina je takođe iz čista mira pucao sebi u glavu, ostavio suprugu i bebu - s gorčinom u glasu svedoči vodnik Plamen.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu