ARANĐELOVAC: Romeo i Julija iz Đurinih ćelija

Da bismo se uverili u značaj tog otkrića, krenuli smo iz podrudničkog sela Jarmenovci u susret ekipi Narodnog muzeja iz Aranđelovca, koja sa rukovodiocem dr Dejanom Radičevićem, docentom na Filozofskom fakultetu u Beogradu, već tri godine proverava narodno predanje da se duboko u šumi, na 500 metara nadmorske visine, nalaze ostaci drevnog manastira. I on je zaista bio tu, ali je vekovima zatrpavan zemljom i kamenjem sa strmina rudničkih planina, da bi konačno zarastao i utopio se u okolni pejzaž.

– Prvi put smo na ovaj lokalitet izašli 2012. godine, ali smo tek sledeće počeli istraživanja. Pronašli smo ostatke manje jednobrodne crkve sa pripratom, koja je imala poluobličasti svod i krov na dve vode, a sa istočne strane lep popločan plato, dok je sa njene južne strane bio veliki konak. Istražili smo unutrašnjost crkve do nivoa podnice i otkrili ostatke fresaka, ne samo kao fragmente u šutu, već i na zidovima. Živopis je izuzetno kvalitetan u likovnom smislu i na osnovu njega crkva je datovana u veoma rani 15. vek, ali bi mogla biti sagrađena i krajem 14. veka – uveo nas je u priču naš domaćin Vladan Milivojević, kustos Narodnog muzeja u Aranđelovcu.

U nevelikom naosu freske su vidljive u donjim zonama, ali je najbolje sačuvana predstava u oltaru. To je povorka arhijereja ili služba Agnecu, na kojoj se vidi da živopis po svojim kvalitetima nadilazi gabarite crkve i samu arhitekturu, što govori da je neko izdvojio znatna sredstva i doveo kvalitetne živopisce, bez obzira što je crkva bila skromna, objašnjava Milivojević. Na njenoj podnici pronađen je i novčić iz 1628. godine, na osnovu koga se zna da je crkva služila i u 17. veku, najverovatnije do 1690, kada je bila Velika seoba Srba. Manastirski kompleks je tada zapusteo, a vreme je učinilo svoje.

Osim ostataka crkve i velikog konaka, sagrađenog najverovatnije u 16. ili početkom 17. veka, od čijeg se istraživanja, ističe Milivojević, mnogo očekuje, pronađena je i nekropola, sa severne, južne i zapadne strane crkve.

– Utvrdili smo da je bilo najmanje dva nivoa sahranjivanja. Onaj mlađi pripada 17. veku. To smo ustanovili na osnovu nakita, delova odeće i drugih predmeta, ali tu imamo i jedinstven nalaz: nadgrobnu ploču na kojoj je zapisano da je 1633. sahranjen Jovan spahija. Radi se, dakle, o Srbinu, hrišćaninu, pravoslavcu, ali spahiji koji je bio u rangu turske vlastele. „Srpske” spahije su do kraja 16. veka gotovo i nestale, ali evo imamo potvrdu da je i u 17. veku neki Srbin bio spahija. E, taj Jovan bi mogao da bude drugostepeni ktitor ove zadužbine, jer, pored crkve iz 14. ili 15. veka, imamo i pripratu, koju je mogao on da sagradi – pretpostavlja Milivojević.

Za sada je izvesno, ističe on, da je priprata građena kada i konak u kome nisu bile samo kelije za monahe, već i trpezarija. Na to bi mogao da ukazuje i nalaz iz ove godine, mala apsida na istočnom zidu, i, to bi moglo biti mesto gde je za vreme obedovanja monaškog bratstva sedeo iguman.

Istražujući konak i spuštajući se ispod nivoa podnice, arheolozi su otkrili stariju nekropolu, za koju graditelji konaka, očigledno, nisu ni znali. Među nekoliko grobova, jedan je, po svojoj zagonetnosti, bacio sve u zasenak. To je, u stvari, dvojni grob, u kome su dve osobe zajedno sahranjene i drže se za ruke.

– Dvojni grob u arheologiji nije retkost, s tim što se ovi drže za ruke. Jedino je tu jasno da ih je smrt zatekla istovremeno i da nisu kaluđeri. To su mirjani, jer u toj nekropoli ima i drugih grobova, pa i jedan dečji – pokazuje nam Milivojević.

Iako su ovaj par neki već nazvali Romeo i Julija, izvesno je da niko još nema pravo objašnjenje zbog čega su tako sahranjeni i šta je uzrok njihove smrti. Antropološke analize skeleta možda će dati neko izvesnije tumačenje. A možda i neće. Možda će njihova smrt ostati večita tajna.

Posle Dvorina na Venčacu, gde je na osnovu narodnog predanja otkrivena monumentalna crkva iz nemanjićkog doba, još jednom se pokazalo da narodno pamćenje „gazi” u najdublju prošlost i da ga nipošto ne treba zanemariti prilikom istorijskih ili arheoloških istraživanja. Tako je i narod ovog kraja, poštujući mesto gde se pričalo da su Đurine ćelije, još 1998, „drugi dan po Trojicama”, počeo da izlazi na litije i „zakrstio” je jedno stablo kao zapis. Ispostavilo se da je baš na tom mestu jedno postarije stablo svojim razgranatim korenom prigrlilo konak i spaslo ga od propadanja, ali je i stavio na muke arheologe da raspetljaju njegovo korenje i ne oštete građevinu.

Što se pisanih izvora tiče, o ovom manastiru ih nema, osim predanja koje je zabeležio Jovan Mišković u 19. veku i objavio kratko u svojoj knjizi „Opis rudničkog okruga”. Nakon toga samo još nekoliko istraživača pominje u jednoj rečenici Đurine ćelije, koje su, opet po predanju, dobile naziv po kaluđeru Đuri koji je ovde živeo. Istina, turski defteri iz 16. veka u selu Jarmenovci beleže dva manastira: jedan posvećen Sv. Nikoli, a drugi Sv. Arhangelu, ali se ne zna koji je ovaj od ta dva, ističe Milivojević.

Posle ovih arheoloških istraživanja, koja su materijalno pomogli Ministarstvo kulture sa milion dinara, opštine Aranđelovac i Topola i Narodni muzej u Aranđelovcu, Milivojević najavljuje ne samo nastavak radova na pomenutim lokalitetima, već i započinjanje novih istraživačkih radova na vrhu Venčaca, na takozvanom Malom Venčacu, gde se nalaze ostaci kasnoantičkog utvrđenja.
 

Izvor: Politika