Partijska vojska očerupala Kragujevac

„Svi mi u so da se prometnemo, ne bi Turkom ručka osolili.” Ovaj u metaforu vešto sublimirani izveštaj Ivana Kosančića o brojčanoj nadmoći turske nad srpskom vojskom uoči Kosovskog boja, danas bi mogao da se upotrebi kao dobar opis stanja u kragujevačkom javnom sektoru. Sva davanja poreskih obveznika u gradu sa gotovo 200.000 stanovnika nisu dovoljna da se nahrane večito gladna usta partijskih kadrova koji su preplavili administraciju, sva javna i komunalna preduzeća.

Ako na „birou rada” ima više od 22.000 nezaposlenih, što je gotovo trećina radno sposobnog stanovništva, a privrednici u ovom gradu jedva krpe kraj s krajem, ko će, onda, da obezbedi plate za više od 4.500 zaposlenih u javnom sektoru. Svi oni su, mahom, direktno vezani za budžet koji „trokira”. Prema podacima iz Gradskog veća, ove godine će se u gradsku kasu, umesto planiranih 8,5, sliti tek 3,5 milijardi dinara.

Zbog slabog priliva novca u budžet, plate u kragujevačkom javnom sektoru danas kasne, u proseku, dva meseca. U nekim komunalnim preduzećima štrajkovi su gotovo svakodnevna pojava. Tako je u „Čistoći”, koja je prešla na minimalac, „Zelenilu”, „Grobljima”, dok je na „Niskogradnju”, uprkos brojnim protestima zaposlenih, odavno stavljen katanac. Pred majske izbore 2012, u to preduzeće je, bez ikakve realne potrebe, primljeno sedamdesetak pristalica vladajućih stranaka. Samo nekoliko meseci kasnije ti isti radnici su počeli da protestuju, jer im plata kasni.

Osim „Vodovoda”, koji još uvek može da se zaduži kod banaka, u Kragujevcu se relativno dobro drže samo još ona komunalna preduzeća koja imaju sopstvene prihode. „Parking servis” ubira sredstva od naplate parkiranja, a „Tržnicama” keš pristiže od zakupa tezgi i lokala na pijacama.

U ukupno sedam kragujevačkih komunalnih preduzeća zaposleno je oko 1.800 radnika. Više od trećine je u najmnogoljudnijem „Vodovodu”. „Imamo višak zaposlenih, a manjak radnika” – na ovako šarmantan način, tipičan za socijaliste, direktor „Vodovoda” Obren Ćetković objašnjava kadrovsku situaciju u preduzeću na čijem je čelu. „Administrativnih radnika je previše, nedostaju mi đubretari” – kaže za „Politiku” bivši kadar DS-a, sada pobornik ideje Zajedno za Šumadiju, direktor „Čistoće” Dejan Raonić, koji je po nalogu gradske vlasti u ovo preduzeće sa oko 300 zaposlenih morao da primi još stotinak radnika propale „Niskogradnje”.

U ovom gradu ima još šest javnih preduzeća i četiri privredna društva sa ograničenom odgovornošću. Neka od njih su nedavno dobila nove direktore. Iako je bio raspisan konkurs, čelna mesta su ponovo zauzeli „stranački vojnici”. Jedan od uslova je bio da kandidati imaju tri godine iskustva na rukovodećem položaju, a to su mogli da ispune samo provereni partijski kadrovi koji su i ranije bili birani na „važna mesta”. Izuzetak je SC „Park”, koji ima direktora izabranog po rođačkoj osnovi. Tu firmu od 2011. vodi Boris Radivojević, sestrić gradonačelnika Veroljuba Stevanovića.

U tim preduzećima zaposleno je još oko 700 radnika, a ako se u obzir uzmu mnogobrojne ustanove kulture i socijalne zaštite, pa gotovo 800 činovnika u gradskoj administraciji, što je duplo više nego 1996. kada je demokratska opozicija sa vlasti oterala SPS, dolazi se do broja koji prevazilazi mogućnosti krhkog privatnog sektora, u kojem je prosečna plata za oko 10.000 dinara niža od one u javnom (30.000 prema 40.000).

U celoj kragujevačkoj industriji, računajući i „Fijat”sa oko 3.000 zaposlenih, danas ne radi više od 10.000 ljudi. Nekada je samo u grupaciji „Zastava” bilo uposleno 35.000 radnika. Ni tada sva ta radna mesta nisu bila realna, ali danas je višak bar 50 odsto onih koji sede po kancelarijama. Njih Kragujevčani, pa svi u so da se „prometnu”, više ne mogu da plaćaju.

izvor: politika.rs