Sveti sveštenomučenik Vavila
Ovaj „veliki i divni čovek, ako ga je moguće nazvati čovekom,” kako se sv. Zlatoust o njemu izražava, beše arhijerej u Antiohiji u vreme skvernoga cara Numerijana. Ovaj Numerijan zaključi mir sa nekim varvarskim carem, koji beše mnogo blagorodniji i miroljubiviji od Numerijana.
U znak svoje iskrene želje za trajnim mirom varvarski car dade svoga maloga sinčića, da bude na dvoru Numerijanovu, i da se tamo vaspita. Numerijan jednoga dana svojom rukom zakla to nevino dete i prinese ga na žrtvu idolima. Još vruć od zločina i nevine krvi ovaj zločinac pod krunom pođe u hrišćanski hram, da vidi šta se tamo radi. Vavila sveti beše s narodom na molitvi, pa ču da dolazi car sa svitom svojom i hoće da uđe u crkvu.
Vavila prekide bogosluženje, izađe pred crkvu i reče caru, da on kao idolopoklonik ne može ući u sveti hram, gde se proslavlja jedini istiniti Bog. Besedeći o Vavili Zlatoust je rekao: „koga bi se drugog u svetu ubojao onaj koji se s takvom vlašću odnosio prema caru?… On je time naučio careve da ne rasprostiru svoju vlast dalje nego što im je od Boga data mera; pokazao je i sveštenim licima kako treba da se koriste svojom vlašću”.
Postiđen car vrati se, no smisli osvetu. Sutradan dozva car Vavilu i poče ga koreti i nuditi, da prinese žrtvu idolima, što svetitelj naravno odbi nepokolebljivo. Tada ga car okova u verige i baci u tamnicu. Isto tako istjazavaše car i tri deteta, Urvana od 12, Prilidijana od 9, i Epolinija od 7 godina. Ovoj deci beše Vavila duhovni otac i učitelj, i ona se ne odvajahu od njega iz ljubavi prema njemu. Behu to sinovi neke čestite hrišćanke Hristodule, koja i sama za Hrista stradaše.
Car najpre naredi, te svakom detetu udariše onoliko batina koliko kome godina beše, a po tom ih baci u tamnicu, i najzad poseče mačem svu trojicu. Vavila okovan prisustvovaše posečenju dece i hrabraše ih, a po tom i sam položi svoju česnu glavu pod mač. Sahranjen beše od hrišćana u verigama, kako je i zaveštao pred smrt u jednu grobnicu sa tri ona divna otroka. Njihove svete duše odleteše u nebeska naselja, a njihove čudotvorne mošti ostaše vernima na korist kao svagdašnje svedočanstvo njihovog junaštva u veri. Postradali oko 250. god.Tropar
Bio si naslednik Apostola prestolom i zajedničar duhom, bogonadahnuto delo si našao u viđenju duhovnog uzrastanja: Zbog toga si uzdizao reč istine i radi vere si do krvi postradao, sveštenomučeniče Vavilo: Moli Hrista Boga da spase duše naše.
Sveti prorok Mojsej Bogovidac
Veliki vođa i zakonodavac naroda Izrailjskog. Rođen u Egiptu oko 1550. god. pre Hrista. 40 godina živeo je u Egiptu na dvoru Faraonovom; 40 godina živeo je kao pastir u sozercanju Boga i sveta; a 40 godina poslednjih vodio je narod kroz pustinju u Zemlju Obećanu, koju je video ali u nju nije ušao, jer u jednome zgreši Bogu (IV Mojs. 20, 12). Upokojio se u 120. godini života svoga. Kao čudotvorac bio praobraz Hrista, po rečima sv. Vasilija Velikog. Javio se iz onoga sveta na gori Tavoru pri preobraženju Gospoda. A po svedodžbi sv. Jovana Lestvičnika javljao se i monasima u manastiru Sinajskom.Tropar
Proroka Tvoga, Mojseja, uspomenu Gospode slavimo, zato Te molimo, spasi duše naše.
Sveti mučenik Markel i Kasian
Car Maksimijan Herkul naredi, da svi vojnici moraju prinositi žrtve idolima. Markel beše vojnik u to vreme, a Kasian notar (pisar). Tada Markel kao hrišćanin reče: „ako je vojničko zvanje vezano sa prinošenjem žrtava idolima, to ja ne mogu biti vojnik.” I skide pojas vojnički i oružje i baci od sebe. Odmah bi osuđen na smrt. Kasian trebaše da napiše smrtnu presudu Markelu, no on se odreče da piše. Zajedno biše posečeni, i duše im se preseliše u carstvo nebesko.
Sveti Petar Dabrobosanski
Mitropolit Petar. sin je vojvode i sveštenika Bogdana Zimonjića. Rođen je u Grahovu, 24. juna 1866. godine. Bogosloviju je učio u Reljevu (1883-1887), a Bogoslovski fakultet u Černovicama od 1887. do 1893. godine. Monaški postrig primio je 6. septembra 1895. godine. U čin đakona rukopoložen je 7. septembra, a u čin prezvitera 8. septembra 1895. godine.
Za suplenta u Bogoslovskom učilištu u Reljevu imenovan je oktobra 1893, a godinu dana kasnije postavljen je za profesora. Konzistorijalni savetnik u Sarajevu postao je 1901. Na ovom položaju zatekao ga je izbor za episkopa zahumsko-hercegovačkog. Hirotonisan je i ustoličen u Mostaru 9. juna 1903. godine.
Posle upokojenja mitropolita dabrobosanskog Evgenija (Letice), postavljen je kraljevskim ukazom od 7. novembra 1920. za mitropolita ove eparhije. Po izbijanju Drugog svetskog rata, savetovano mu je da se skloni u Srbiju ili Crnu Goru. On je na to odgovorio: “Ja sam narodni pastir, te me veže dužnost, gdje sam djelio dobro sa narodom, da isto tako i zlo sa narodom podnosim i podjelim, i prema tome mora se sa narodom sudbina djeliti i ostati na svome mjestu.”
Dosledno je branio pravoslavnu veru u srpsko pismo pred nemačkim Gestapom. Tom bezočnom napadu, posebno zabrani upotrebe ćirilice, odlučnu ulogu imao je rimokatolički sveštenik Božidar Bral, inače ustaški poverenik za Bosnu i Hercegovinu. Mitropolit Petar uhapšen je 12. maja 1941. godine i zatočen u zatvor “Beledija’, a 15. maja iste godine otpremljen je u zagrebački zatvor “Kerestinac” gde je dobio broj 29781.
Tu je obrijan i oduzeta su mu sva episkopska obeležja. Posle teških muka odveden je u Koprivnicu, a potom u Jasenovac (ili Gospić). Po svedočenju Jove Furtule i Jove Lubure iz sarajevskog sreza, mitropolit je ubijen u Jasenovcu i bačen u užarenu peć za peljenje cigle.
Međutim, nije isključena i verzija da je mitropolit Petar odveden u Gospić, odnosno Jadovno, gde je mučki postradao. Na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora 1998. godine, mitropolit dabrobosanski Petar proglašen je za sveštenomučenika i pričislen ostalim svetim iz srpskog roda i hrišćansko-pravoslavne vere.Tropar
U slavi Hristovoj sapričasniče, i apostolima sanasledniče, sveštenomučeniče Petre mitropolite Dabrobosanski, i arhipastiru Hercegovački, što radi vjere prave za Hrista postrada i sada svetitelju s novomučenicima moli Hrista Boga i Spasa sviju da spase i rod naš pravoslavni.
Na vratima svetog hrama
Pastir divni hrabro stade,
Car krvavi htede ući,
Al’ mu pastir to ne dade.
– Ti za Boga pravog ne znaš,
Ti se klanjaš idolima;
Šta ćeš, skverni neznabošče.
S pravovernim hrišćanima?
Car nasilni silu čini,
Na Vavilu okov stavlja,
Vavila se caru smeje
I Gospoda svog proslavlja.
A car zbori svetitelju:
– Gle, okov ti lepo stoji,
Tvoja mera, drski starče,
Baš ka’ za te majstor skroji! –
Car to reče, pa zaćuta,
A Vavila caru na to
– Kunem ti se, ovo gvožđe
Draže mi je nego zlato.
Ovaj okov više cenim
Nego tvoju carsku krunu,
O više ga cenim, care,
No svu tvoju carevinu.
Jer za Hrista okov nosim,
Da slobodu njime kupim,
Želeo bih da u večnost
Sa okovom ovim stupim.
RASUĐIVANjE
Sila svetitelja posle smrti biva mnogo veća nego za života. „Zato nam je Bog i ostavio mošti svetitelja”, veli sv. Zlatoust u svojoj nenadmašnoj besedi o sv. Vavili. Sv. Vavila bi sahranjen u gradu Antiohiji. Tada car Galije, brat Julijana Odstupnika, carovaše zajedno sa Konstancijem, sinom Konstantinovim. Pobuđen blagočešćem Galije prenese mošti sv. Vavile u predgrađe Dafnu, sazida malu crkvu, i u nju položi mošti mučenikove.
U Dafni beše znameniti hram Apolonov, postrojen na onom mestu, gde se, prema basni neznabožačkoj, jedna devica pretvorila u drvo dafnu, da bi se spasla od „boga” Apolona, koji ju je gnao iz neobuzdane telesne strasti prema njoj. Tu je bio idol Apolonov, koji je tobož predskazivao svakom ono što će mu se dogoditi. No od kako mošti Vaviline behu sahranjene u blizini hrama, demon iz idola zaćuta i presta da predskazuje.
Kada car Julijan Odstupnik docnije pođe u pogibelni rat s Persijancima, on svrati u taj hram, i upita idola o ishodu rata, u koji se on spremaše. Idol plašljivo odvrati, da ne može dati jasan odgovor „zbog mrtvih”, sahranjenih u blizini njegovoj. To se odnosilo, naravno, samo na Vavilu, prisustvo čijeg tela beše ućutkalo demona. Julijan naredi, te se mošti Vaviline preneše natrag u Antiohiju. No tek što preneše mošti mučenikove, udari oganj s neba i sagori hram Apolonov, i razori ga za uvek. Julijan ode na Persijance i grozno skonča svoj bogomrski život. Takva beše sila mučenika Hristova posle smrti: on ućutka demona, svede oganj s neba i razori hram idolski, a bezbožnog cara odstupnika kazni beščesnom smrću.SOZERCANjE
Da sozercavam kaznu Božju nad Davidom za grehe (II Sam. 15), i to:
1. kako Avesalom, sin Davidov, diže bunu protiv oca;
2. kako David begaše iz Jerusalima ispred sina, i iđaše bos, i plakaše.BESEDA
o pretvaranju vode u vino
Početak čudesima u Kani Galilejskoj (Jov. 2, 11).
Svemoćan je Bog naš, i moći Njegovoj nema kraja ni opisa. Slovom Svojim On je sazdao sve što je sazdano. Slovomъ gospodnimь nebesa utverdišasя. Slovom Svojim On je sazdao telo čoveku. Slovom Božjim pretvara se mrtva zemlja u tela ljudska, u tela životinjska, u tela biljna. Slovom Božjim pretvara se tečna voda u paru, a para u led i sneg. Tim istim Slovom voda u lozi pretvara se u vino, i vino veselitъ serdce čelovika.
Kakvo je dakle, čudo za Slovo Božje vaploćeno, za Hrista Gospoda našeg, što je u Kani pretvorio vodu u vino? Za nas ljude, pomračene grehom, to je veliko čudo; za našu prirodu, grehom raslabljenu, to je nedostižno čudo. No činiti čudesa, nije li to Tvorčevo obično zanimanje? Kada sluge napuniše šest velikih sudova vodom, Gospod Hristos reče im: zahvatite sad i nosite kumu. On čak i ne reče: neka voda postane vino, nego to samo pomisli.
A pomisao Božja ima istu silu kao i reč Božja. Zašto se kaže da je ovo početak čudesima, kad je Gospod, izgleda, i pre ovoga čuda činio druga čudesa? Zato, braćo, što je pretvaranje vode u vino osnovno čudo Hristovo, i suština svih Njegovih čudesa. Razvodnila se i rasplakala se priroda čovečja; trebalo ju je pretvoriti u vino.
Ugasila se bila iskra božanska u čoveku, trebalo ju je raspaliti. Bolest je kao voda, zdravlje kao vino; nečistota od zlih duhova je kao voda, čistota je kao vino; smrt je kao voda, život kao vino; neznanje je kao voda, istina kao vino. Otuda kadgod je Gospod bolesne činio zdravim, nečiste čistim, mrtve živim, zabludele prosvećenim – On je u stvari pretvarao vodu u vino.
O Gospode Bože naš, čudesni Pretvoritelju vode u vino, unesi plamen Tvoj božanski na ugašeno ognjište naše. Pretvori vodu bića našeg u vino božansko. Da bi bili slični Tebi, i kao slični mogli sedeti u carstvu Tvom besmrtnom, sa plemenim angelima Tvojim. Tebi slava i hvala vavek. Amin.
Pratite nas na našemTELEGRAM kanalu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu
