Zašto su kanali za navodnjavanje u Srbiji zapušteni?

Ovako bi, u najkraćem, mogli da se opišu efekti koje Srbija ima od kanalske mreže koja se, poput krvotoka u čovekovom organizmu, rasprostire praktično u svakom delu njene žitnice. Kroz dva veka, koliko je nastajala, ona je i dobro osmišljena i temeljno građena, ali, u ogromnoj meri, i neiskorišćena.

Samo osnovna mreža hidrosistema Dunav - Tisa - Dunav (DTD) ima 960 kilometara kanala i dovoljno vode za navodnjavanje oko 550.000 hektara, a tu je još bar toliko kapaciteta u podsistemima Tisa, Palić, Kula - Mali Iđoš, Nova Crnja - Žitište... A, u celoj Vojvodini se navodnjava jedva 40.000 hektara, kaže prof. dr Mićo Škorić sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.

Ono što danas čini kanalsku mrežu Vojvodine započeto je gradnjom Velikog bačkog kanala koji je, od Bezdana na Dunavu, do Bečeja na Tisi, dug 118 kilometara, a širok oko 25 i dubok više od tri metra. Od 1793. do 1801. godine ručno ga je kopalo oko 3.000 ljudi i smatran je jednim od najvećih građevinskih poduhvata u tadašnjoj Evropi. Inženjer Nikola Mirkov ga je uklopio u grandiozni hidrosistem DTD koji je osmislio, dodavši još oko 840 kilometara znatno širih i još dubljih kanala. Tako je osnovna kanalska mreža tog sistema zaokružena na ukupno 960 kilometara. Ostatak do pomenutih 22.000 kilometara čine manji kanali koji se, poput kapilara, razastiru širom Vojvodine.

Za razliku od samog Velikog bačkog kanala, kopanog samo za odvodnjavanje, ceo sistem DTD je građen i za navodnjavanje, vodosnabdevanje fabrika, vodni transport, turizam..., veli Škorić. Ploviti se može po svih 960 kilometara osnovne mreže, a 600 je plovno za brodove od 1.000 tona nosivosti. Do početka 90-ih godina prošlog veka, iz tog sistema je navodnjavano oko 150.000 hektara, ali su ti sistemi, u međuvremenu, razvučeni ili uništeni.

Škorić ističe da se tako i došlo u situaciju da se danas navodnjava skoro četiri puta manje, ili tek dva i po odsto od ukupno 1,7 miliona obradivih hektara, koliko ima srpski deo Panonije. Navodnjavanje, inače, prinose u jednoj žetvi povećava do 40 odsto, a na velikom delu zalivanih površina su moguće i dve.

Realno, da imamo sisteme za navodnjavanje, dve žetve bismo mogli da imamo na najmanje 25 odsto vojvođanskih oranica, što bi, praktično, značilo da ukupne površine sa kojih žanjemo u istoj godini povećavamo za 400.000 hektara! A toliko obradivih površina, ukupno, nemaju ni neke evropske zemlje, dodaje Škorić.

Za razliku od navodnjavanja, ono u čemu kanalska mreža u Vojvodini relativno dobro funkcioniše jeste odvodnjavanje ili, kako to kažu u Javnom vodoprivrednom preduzeću „Vode Vojvodine“, odbrana od unutrašnjih i spoljnih voda. Unutrašnje su one koje se, zbog sve češćih obilnih padavina, zadržavaju na njivama i crpnim pumpama odvode u kanale, a spoljne one koje nose nimalo bezopasne ravničarske reke.

Odbrana od spoljnih voda je naročito važna u Banatu, jer su našom kanalskom mrežom, koja se tu proteže na 500 kilometara, presečeni vodotokovi Begeja, Tamiša, Nere i drugih reka koje su tu regiju pustošile vekovima, objašnjava Stevan Ilinčić, pomoćnik direktora za hidrosistem DTD u „Vodama Vojvodine“. Čak i za vreme ekstremnih vodostaja kakav je, recimo, bio 2006. godine, naši kanali su mogli da apsorbuju njihove nabujale vode i spreče poplave. Slično je i sa manjim rekama u Bačkoj, mada u njoj taj problem nije toliko izražen.

Ovo se, dodaje Ilinčić, ne odnosi na Dunav i Tisu: za velikih vodostaja Dunavom, u sekundu, protekne preko 10.000, a Tisom i do 5.000 kubnih metara vode i nema tog kanala koji bi mogao da preuzme osetniji deo tih količina i tako utiče na pad vodostaja. Isto važi i za Savu koja je, poslednjih godina, mnogo opasnija od pomenutih dveju reka, što su najbolje pokazale katastrofalne majske poplave. Otuda su prilično interesovanje i kod nas izazvale najave iz Hrvatske da će, uzvodno od granice sa Srbijom, od Vukovara do Šamca, biti iskopan kanal Dunav - Sava, dug 61 kilometar, širok 58 metara, a dubine četiri metra. Tu bi, kažu zagovornici projekta za koji je potrebno oko 135 miliona evra, u slučaju opasnosti od poplava, bili ispuštani viškovi voda iz tih dveju reka, što bi bilo dobro i za Srbiju.

Možda bi to i bilo rađeno, ali na predupređivanje izlivanja Save i Dunava ne bi imalo baš nikakvog uticaja, izričit je, međutim, Mirko Galonja, jedan od naših najuglednijih stručnjaka za odbranu od poplava. Onako kako je projektovan, taj kanal bi u sekundu mogao da primi oko 100 kubnih metara vode, što je beznačajno. Jer, nabujala Sava je, u maju, svakog sekunda nosila oko 6.500 kubnih metara, a Dunav, naravno, nosi mnogo više. Za takve bujice 100 kubika manje ne znači ama baš ništa.